Žene u neoliberalnom sistemu: Bez radničkih prava i satisfakcije

Dok vladajuće garniture u Srbiji i Hrvatskoj optimistično govore o restrukturiranju preduzeća, ekonomskim reformama i novom, za mnoge spornom, Zakonu o radu, položaj žena na tržištu rada je tema koju uporno zaobilaze. Ženska populacija je na tom polju još uvek izložena diskriminaciji: niže nadnice u odnosu na muškarce, rad na određeno vreme i stalna pretnja otkazom, uz kućne poslove koje i dalje padaju najviše na žene – samo su neki od problema s kojima se radnice u Srbiji i Hrvatskoj suočavaju.

O tome koji su modeli borbe za popravljane ovog stanja razgovaralo se u petak u Domu omladine Beograda, na međunarodnoj konferenciji u organizaciji Centra za političke emancipacije "Rad, kapital, klasna borba: Rad u periodu neoliberalne transformacije", koja je otvorena 3. aprila.

Marija Radoman, saradnica na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sprovela je istraživanje o položaju žena, među kojima je bilo i nekoliko čistačica. Neke su u stalnom radnom odnosu, druge, pak, rade na određeno preko privatnih agencija i samim tim imaju znatno manja primanja.

„Razlog zašto one primaju duplo manje novca je zbog toga što agencija koja sklapa ugovor s tom firmom ne uplaćuje nikakve doprinose i plaća ih ispod zakonskog minimuma: one dobijaju 102 din. Po satu, a zakonski minimum je 115 din. Zanimljivo je što u toj firmi rade takođe agencijski zaposleni muškarci na poslovima obezbeđivanja, dakle kao portiri. Njihova plata je 107 dinara po satu plus svi doprinosi. Kad sam pitala te žene: ’Zašto se vi ne zaposlite preko njihove agencije?’, to je bilo toliko naivno pošto ta agencija zapošljava samo muškarce“, objašnjava Radomanova.

To je, kaže ona, klasičan primer segmentiranih tržišta u neoliberalnom sistemu, koji stvara dve radne platforme.

Još jedan od problema sa kojima se ove žene suočavaju je i dvokratno radno vreme. Jedna od njih je u anketi koju je sporvela Radomanova ovako opisala svoj radni dan:

„Ja ujutru završim do 10 posao, nešto ranije, malo doručkujem, tamo-vamo i dođem kući u 11 sati. I šta, dok se malo odmorim, dok spremim ručak, dok nešto po kući uradim i dok se okrenem, već moram natrag – u 16 sati već moram natrag da bih stigla u 17 h, pošto je takvo radno vreme.“
Pošto sa tolikom platom ne mogu da prežive mesec, mnoge od njih primorane su da rade dodatne poslove.

„Za one koje sad imaju 50, pa i 55 godina, je glavna briga je kako će da dožive 63. godinu, što će od 2015. sasvim izvesno biti starosna granica za žene za odlazak u penziju“, ističe Marija Radoman.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije iz 2010/2011, žene u odnosu na muškarce obavljaju za dva sata više neplaćenog posla, u koji se, između ostalog, ubrajaju briga o deci i kućni poslovi.

Rad žena na tržištu se ne može posmatrati odvojen od rada koji žene obavljaju u privatnoj sferi, jer je pozicija žene u odnosu na muškarca u startu uslovljena privatnom sferom, smatra Marija Radoman.

„Ako u privatnoj sferi postoje ovakve razlike, to onda znači da su žene radna snaga koja je istorijski i društveno primorana da taj rad obavlja besplatno, a što je, s druge strane, kad stupi na tržište rada čini jeftinom radnom snagom. To znači da poslodavci mogu da ucjenjuju žene, da snižavaju cijenu njenog rada i da stvaraju vještačku konkurenciju u poređenju s muškom radnom snagom“, smatra ona.

Radnička prava žena nisu mnogo bolja ni u susednoj Hrvatskoj. Najpoznatiji primer su radnice Kamenskog koje već godinama vode bitku protiv politike i krupnog kapitala koji su uništili njihovu fabriku.

Ankica Čakardić, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, upozorava da podizanje lestvice za odlazak u penziju na 67 godina nosi čitav niz problema. Jedan od njih je rad na određeno:
„Budući da rad na odrijeđeno podrazumjeva rascepkane radne ugovore, žene zbog preopterećenosti besplatnim negoateljskim radom nisu u stanju ispuniti nerealne uvjete za punu mirovinu. Jedan od sistema kako se to rješava u kratkoročnim varijantama na primjeru nekih nordijskih sindikata je krediting. Dakle, valoriziranjem i prepoznavanjem ženskog kućanskog rada kao onog u kojem one bitno provde vrijeme. Vi ako radite nekoliko rascepkanih radnih ugovora, sve ono što je između tih ugovora se računa kao radno vrijeme. Tako da je ulazak u mirovinu u tom smislu omogućen“, rekla je Čakardićeva.

Na koji način promeniti postojeće stanje? Osim analitičkog i istraživačkog rada, Čakardićeva smatra da je bitno stvoriti zajednički front sindikata i civilnog sektora.

„Dakle, usklađivanje ciljeva sindikalnog i civilnog pokreta ne bi li se išlo na jedinu ispravnu stvar a to je rušenje novog Zakona o radu, i to veoma jasnim i trajnim otporom, odnosno ozbiljno organiziranim štrajkom, po mogućnosti na internacionalnom, jugoslavenskom nivou“, zaključila je Ankica Čakardić.

Konferencija Centra za politike emancipacije završava se u subotu, 5. aprila.