Kosovski političari i pravni stručnjaci ocenili su da priznanje nezavisnosti Kosova predstavlja poslednji čin raspada bivše Jugoslavije. Oni kažu da je proglašenje nezavisnosti 17. februara istorijska odluka koja povlači liniju između sadašnjosti i budućnosti. S druge strane, pojedini lideri kosovskih Srba kažu da je nezavisnost Kosova početak kraja Srbije.
Proglašenje i priznanje nezavisnosti Kosova znači kraj raspada bivše Jugoslavije, smatraju političari i stručnjaci u Prištini. Ministar u Vladi Kosova i istoričar Enver Hodžaj kaže da se stvaranjem nove drzave konačno promenila politička karta Balkana i Evrope.
Nekadasnja Jugoslavija bila je sastavljena od 6 republika i dve pokrajine. Prema rečima pravnika Muhameta Keljmendija, proglašenje nekadašnja pokrajine državom zatvara proces raspada bivše Jugoslavije, s obzirom da, kako ističe, Vojvodina ne teži otcepljenju od Srbije.
Predstavnici kosovskih Srba poručili su Beogradu da u ovom trenutku mora misliti na srpsko stanovništvo koje ostaje na Kosovu, te da ne prekidaju veze sa međunarodnom misijom. Trajkovićeva objašnjava kako to znači da vlasti u Beogradu sada imaju odgovornost prema narodu koji ostaje pod kontrolom međunarodnih snaga i civilne misije na Kosovu.
Stav zvaničnog Beograda je da nikada neće priznati Kosovo. Skupstina Srbije je odbacila Deklaraciju o nezavisnosti dok je sa druge strane u svetu počelo priznanje nove države. Prema oceni Hodžaja, Srbija će kasnije priznati Kosovo, slično kao što je postupila prema bivšim jugoslovenskim republikama koje su postale nezavisne 90-ih godina prošlog veka.
Stručnjaci kaži da će sada uslediti podela jugoslovenskog nasleđa i da će svaka država dobiti ono što je pripada. U tom pogledu, Kosovo će biti u obavezi sa otplati inostrane kredite koji iznose oko 2 milijarde evra, a korist od svega toga biće ne samo priznanje Kosova kao države već i članstvo u međunarodnim organizacijama.
Istorija nije stigla do poslednje strane
Visoki zapadni zvaničnici, kao i mediji i analitičari, u kontekstu objašnjenja nezavisnosti Kosova najčešće ovih dana upotrebljavaju formulu da je to poslednji čin u procesu raspada bivše Jugoslavije, koji istovremeno predstavlja i uvod u stabilizaciju i pacifikaciju Zapadnog Balkana. Ima, međutim, čak i u ovih par dana euforije rađanja nove kosovske države, i opreznijih i skeptičnijih ocena i procena u nekim zapadnim uredničkim komentarima. Tako, recimo, britanski The Times navodi da će kosovske vlasti morati demonstrirati “čelični realizam” da spreče sve pokušaje ujedinjenja sa Albanijom i delovima Makedonije.
Ljubodrag Dimić, šef katedre za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za naš program ističe da bi se teritorijalno-etničko rastakanje, kako u Srbiji, tako i u regionu, moglo nastaviti, i da se sa više dobre strategije, spoljašnje i unutrašnje, moglo postići da Jugoslavija kao celina postane deo Evrope još pre deceniju i po.
“Mozda neki analitičari otcepljenje Kosova smatraju poslednjom fazom raspada Jugoslavije, ali to bi mogla biti i prva faza razgradnje Srbije - jer znamo da se Jugoslavija raspadala po nekadašnjim administrativnim granicama republika. Moramo da budemo svesni činjenice da je međunarodno pravo ovim aktom veoma ugroženo i da oni koji o njemu treba da brinu nalaze desetine razloga i pravnih formulacija da objasne kako je reč o jedinstvenom slučaju. To će, čini mi se, podstaći domino-efekat. Možda on neće biti odmah iskazan, ali će se, po mom mišljenju, sa zadrškom koja može da potraje i čitavu deceniju, iskazati. Mislim da Evropa nema razloga da bude time zadovoljna, a siguran sam da je imala na raspolaganju rešenja da ceo prostor prigrli u svoja nedra i da ga na taj način pacifikuje. Bojim se da smo se sad našli u ćorsokaku, iz kojeg će neko izaći sporije, neko brže, ali svi sa posledicama i ožiljcima”.
Istroričarka Ljubinka Trgovčević smatra da odgovor na pitanje da li će ili neće odvajanje Kosova biti poslednja karta u dekompoziciji Balkana zavisi od brzine evroatlantskih integracija ovog regiona.
“Ako se to ne desi u dogledno vreme, možemo očekivati separatističke pokrete i na jugu Srbije i u zapadnoj Makedoniji. Ne možemo prenebregnuti činjenicu da jedan narod, kao što su Albanci, ima svoj maksimalistički pokret, i da on prirodno želi, kao što su to želeli i drugi narodi, da se ujedini. U slučaju da Evropska unija ne bude radila tako trapave procese poput ovih poslednjih dana i meseci, i ako ubrza priključenje cele regije Evropskoj uniji, onda će ovo biti poslednja epizoda dekompozicije bivše Jugoslavije. Dakle, ja ovo pitanje smatram otvorenim i ostavljam Evropskoj uniji da pronađe adekvatna rešenja”.
U nekim reakcijama iz Albanije na proglašenje nezavisnosti Kosova, našla se reč “preporod”. Sagovornicima Radija Slobodna Evropa ovaj termin uliva izvesnu zebnju.
“Naravno, to su reči iz XIX veka. U tom veku su nastajale nacionalne države i tada je svaka nacija imala svoj preporod. Albanska nacija je zakasnila, ona je svoju prvu državu stekla tek početkom XX veka. Zbog toga su i zakasneli procesi nacionalnog ujedinjenja. Ja ne mislim da će se završiti mirno, posebno u zapadnoj Makedoniji, a slutim da može doći u skoro vreme i do nekih procesa na jugu Srbije, tako da će i oni, Albanci, kao što su i Srbi tražili da se svi ujedine i spoje sa Srbijom, tražiti svoj risorgimento, odnosno, stvaranje ujedinjene albanske države. Međutim, ukoliko se ubrzaju procesi evropskih integracija, to pitanje će postati manje važno”.
Vodeći nemački privredni dnevnik Handelsblatt ocenjuje da će se negativne posledice poglašenja nezavisnosti Kosova osetiti pre svega izvan Srbije i Kosova, jer, “verovatno da Kosovo uopšte nije poslednja epizoda raspada Jugoslavije”, pa će “Zapad imati problema sa argumentacijom po kojoj Republici Srpskoj želi da zabrani nešto što je u slučaju koovskih Albanaca prihvaćeno”.
Reagujući na komentar nemačkog lista, Ljubodrag Dimić kaže da je jedina perspektiva da ne dođe do disolucije Bosne i Hercegovine duž etničkih linija demokratska država, odnosno, demokratsko društvo u kojem niko neće pokušavati da nameće svoja rešenja.
“Mislim da su te političke elite u Bosni i Hercegovini još uvek u transu od nečega što doživljavaju kao pobedu – a možda je to u suštini poraz, ne znamo, istorija još uvek nije stigla do svoje poslednje strane na ovim prostorima. Prema tome, mislim da bi dogovor tri naroda u Bosni I Hercegovini, kada već nije uspeo dogovor nekadašnjih jugoslovenskih naroda, morao da bude, i verovatno će biti, jedina garancija da ti narodi žive srećno. Šansa postoji u meri u kojoj tamo preovlada pamet a ne ostrašćenost.”
Kraj priče o jedinstvu etničkog prostora
Kosovo je kruna raspada Jugoslavije i njegova nezavisnost je njen konačan kraj, stav je profesora Vlatka Dolečeka, člana Asocijacije nezavisnih intelektualaca Krug 99:
«Raspad Jugoslavije je i počeo sa Kosova i na Kosovu se i završava. Ja sam davno razgovarao s jednim novinarom New York Timesa kad sam mu rekao da će se rat u Jugoslaviji završiti tako što će sve administrativne granice postati državne, a i Kosovo je jedna administrativna granica.»
Daljeg raspada neće biti, vjeruje Doleček osvrnuvši se i na status Vojvodine kao bivše autonomne pokrajine:
«Vojvodina je ipak specifična situacija. Ja mislim da će se Vojvodina zadovoljiti jednom autonomijom, da će rezultat biti da se Vojvodini vrati autonomija. Ako gledate sastav stanovništva i neke druge veze, ne mislim da će Vojvodina tražiti takvu autonomiju da postane država.»
Rusmir Mahmutčehajić, direktor Međunarodnog foruma Bosna, smatra da je nezavisnost Kosova uvod u bolje vrijeme i za srpski narod koji treba naučiti da je vrijeme stvaranja ideologijske slike o jedinstvu etničkog prostora gotovo:
«Srpski narod živi u svom starom emocionalizmu, sa brojnim iluzijama o sebi, o svom etničkom prostoru itd. U tome ga drže pohlepne etno-nacionalne oligarhije, bez znanja i zabrinutosti za ono što bismo nazvali dobrom toga naroda. Jučerašnji Tadićev govor je neosporno licemjeran. On govori o patnji naroda, što je neosporno, ali zapravo, ne možete promatrati i tumačiti patnju jednoga naroda potpuno isključujući svoju odgovornost i uključenost u patnju drugih. On zapravo taj narod - koji živi s drugim i ne može nikako drukčije i bez tih drugih - promatra kao izoliranu pojavu u kojoj nema nikakve odgovornosti za druge i drukčije.»
Neovisnost Kosova pokreće i novu fazu procesa gradnje povjerenja i konačan krah rigidnih oblika shvatanja kolektivnog identiteta, smatra Mahmutčehajić. No, napetosti koje su postojale i u vrijeme zajedničke države, još nisu riješene. Samo su premještene na sedam manjih nivoa s kojima se i dalje moraju boriti, kaže profesor Pravnog fakulteta u Banjaluci, Ivan Šijaković:
«Mislim da i dalje tinjaju svi ti problemi. Sada Kosovo ima svoje Kosovo unutar sebe, srpske enklave koje se neće tako lako pomiriti, a vratiće se i drugi proterani, Romi, Hrvati, Crnogorci, mnoštvo ljudi je otišlo sa Kosova. Uvek će potezati to svoje pitanje i pravo vraćanja. Samo je došlo do premeštanja tog problema sa višeg jugoslovenskog nivoa na neke, sada njihove, manje državice manjeg okvira, ali problemi će biti teži.»Val raspada ostaje iza nas
Proglašenje nezavisnosti Kosova zaključilo je proces raspada socijalističke Jugoslavije, ocjenjuju hrvatski eksperti. Europska perspektiva država regije bila bi najbolja garancija da više neće biti sukoba i promjena granica.
Proglašenje nezavisnosti Kosova posljednji je korak u raspadu socijalističke Jugoslavije, procjenjuje u izjavi za Radio slobodna Europa profesor Komparativne politike na zagrebačkom Fakultetu političkih znanosti Branko Caratan. Po istom ključu raspale su se i nekadašnja sovjetska i Češko-Slovačka federacija:
«Dakle, da je to zapravo dio jednog vala raspada federalnih država čija egzistencija nije bila zasnovana na ekonomskim interesima, nego na principima centralizirane državne ekonomije i monopolu komuinističke partije. To je jedan val raspada koji sada ovim činom ostaje iza nas. Prema tome, to nije nova runda osamostaljivanja etničkih zajednica i jačanja procesa stvaranja novih autonomija i novih država.»
Neki domino-efekt osamostaljenja Kosova teško je zamisliv, kaže profesor Caratan:
«U svijetu postoji između pet i deset tisuća što manjih, što većih etničkih zajednica i sve one ne mogu se nadati da će dobiti bilo kakav stupanj autonomije ili – posebno – status države. Neke će dobiti, ali razlozi koji govore u prilog stvaranja novih političkih struktura su zapravo uvijek bili vrlo individualni i ovisili su o specifičnom odnosu političkih snaga u svakom konkretnom pitanju. Prema tome, «domino-efekt» je teško zamisliv, iako – naravno – neke poruke uvijek bivaju poslane.»
Europska perspektiva Jugoistoka Europe garancija je da više neće biti sukoba i promjena granica. Ono što nama treba nisu nove granice, već svojevrsno «omekšavanje» granica , kaže za naš radio profesor na katedri Opće teorije prava i države zagrebačkog Pravnog fakulteta i bivši diplomat Ivan Šimonović. Međutim, po njegovoj ocjeni, iskustvo Jugoslavije kompromitiralo je Jugoistočnu Europu kao okvir za takvo «omekšavanje» granica:
«I zato Europska unija predstavlja pogodan okvir. Ono što je važno je da se sve države na području jugoistoka Europe u perspektivi uključe u Europsku uniju, jer to kroz taj zajednički europski okvir rješava pitanje Hrvata u Hrvatskoj, Hrvata u Bosni i Hercegovini, Hrvata u Vojvodini, Albanaca u Makedoniji, Albanaca na Kosovu, Albanaca u Albaniji, Srba u Srbiji, Srba u Bosni i Hercegovini i Srba u Hrvatskoj bez potrebe za daljim zahvatima i promjenama granica. Dakle, ako će stvari ići dobro, ako će se cijeli prostor Jugoistočne Europe kretati u pravcu Europske unije, ja mislim da tu ne bi trebalo očekivati neke veće nestabilnosti.»
Međutim, uvijek postoji – ako!
«Ako bi se europska perspektiva svih tih zemalja činila nedohvatljivom, onda se mogućnost borbe za promjene granica, pa i sukoba – povećava!»
Mogući su zahtevi za nove podele
Analitičari u Makedoniji su sasvim različitih stavova. Univerzitetski profesor
Biljana Vankovska kaže da ovaj region ima svoju istoriju i pre nastanka Jugoslavije, koja se prenosi u svakoj sledećoj fazi: