ili ona kosovsku igru igra kao inerciju poteza koje su vukli odlazeći premijer i njegov ministar Samardžić?
U Beogradu su na delu bile dve politike prema Kosovu – jedna dosledna, ali fleksibilna, koju je zagovarao predsednik Tadić i druga – striktna i kruta, koju su vodili Koštunica i Samardžić, kaže Milan Nikolić, predsednik Centra za proučavanje alternativa:
"Koja je bila striktna, tvrda, kruta i koja je doživela poraz jer je između ostalog predlagala da, pored traume koje smo preživeli zbog gubitka Kosova, sami sebi nanesemo još jednu traumu, a to je gubitak evropskog puta. Iza toga je stajao gospodin Koštunica i ta politika je poražena i na ovim izborima, ona nema više šanse i na nju se ne treba više obazirati."
Srbiji je učinjena nepravda time što joj je uzeto Kosovo, a kao kompenzaciju nije dobila ništa, ocenjuje Nikolić, ali dodaje:
"Zato ona i dalje može da bude u pregovaranjima sa Evropskom unijom. Takva Srbija bi ipak mogla nekako da dobije iz svega ovoga i to bi moglo da bude neka vrsta bržeg uključivanja u Evropsku uniju i veći pristup evropskim kandidatskim fondovima tako da se Srbija ozbiljno kompenzuje zbog gubitka Kosova."
Nemajući dugoročniju izlaznu strategiju, Beograd blokira priznanje Kosova i EULEX, nameravajući da ostvari nekakvu funkcionalnu autonomiju, kaže za naš program Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose:
"Koliko razumem, Tadić kao predsednik države igra samo deo te igre. To je formalno usporavanje poteza Ban Ki Muna, a u suštini otvaranje prostora da se to ipak dogodi. Kratko rečeno, ako se pažljivo pogleda izveštaj Ban Ki Muna, vidi se da se UNMIK zapravo zadržava isključivo zbog toga što postoji blokada Rusije da se problem reši u Savetu bezbednosti. Formula koju je Ban Ki Mun predložio je zaista u njegovoj nadležnosti, on zaista ima pravo odlučivanja o obliku međunarodnog prisustva i blokira tvrdi stav Rusije time što zadržava Rezoluciju 1244. Očigledno je da stvari idu tako da će period prelaska između UNMIK-a i Evropske unije duže trajati, ali da će se u tom prelasku sve više širiti EULEX."
Beograd i Brisel trebalo je da u direktnom dijalogu dogovore modalitet prisustva evropske misije na Kosovu, smatra Milan Nikolić. Što do toga nije došlo zamera i Evropskoj uniji i glupoj politici koju je sprovodila Srbija:
"Kada je EULEX trebalo da dođe na Kosovo Srbija je Evropskoj uniji trebalo da ponudi jedan ugovor, da dozvoli EULEX-u da dođe jer bi njegov dolazak, između ostalog, bio koristan i Srbima, ali i da ga mnogo čvršće obaveže da brine o srpskoj manjini itd. Dakle, mogle su se ubiti dve muve jednim udarcem, ali su oni u svojoj kratkovidosti i tvrdoći, da Kosovo mora ostati i sastavu Srbije, a Kosovo je već otišlo, vodili jednu glupavu strategiju koja nije uspela ni na međunarodnom ni na domaćem planu. Ostaje nam jedna drugačija politika koja je sadržana u programu Demokratske stranke i predsednika Tadića, a to je jedna dosledna, ali fleksibilna, odbrana naših interesa na Kosovu. Dakle, Srbija nikada neće priznati Kosovo kao nezavisnu državu, ali istovremeno Srbija traži da se zaštite srpska manjina i manastiri, što se ne čini."
Pokušaji Beograda da blokira kosovski status i EULEX ne mogu trajati duže od godinu-dve. UNMIK ne odlazi sa Kosova isključivo zbog blokade Rusije da se problem reši u Savetu bezbednosti, ocenjuje Dušan Janjić i dodaje:
"Biće vrlo interesantno videti kako će ponašati Beograd kada se potpiše novi sporazum između Evropske unije i Rusije, u kojem Evropska unija Rusiji daje mnoge povlastice, a zauzvrat traži kooperativnost. Sve u svemu, Beograd bi morao da ide na easy strategy, a to nije ovo što govori predsednik Tadić o novim razgovorima o statusu. To trenutno nikome ne odgovara, može doći samo do neke vrste tehničkih razgovora, a do poststatusnih razgovora o statusu verovatno može doći tek za pet do deset godina."