Ono što je u BiH izazvalo najviše komentara o novoj optužnici protiv Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom jeste terećenje za činjenje genocida ne samo u Srebrenici 1995. godine nego i u još deset opština u BiH: Višegradu, Prijedoru, Bratuncu, Foči, Brčkom, Ključu, Kotor Varoši, Sanskom Mostu, Vlasenici i Zvorniku tokom 1992. godine.
Predsjednica udruženja Pokret majki enklava Srbrenica i Žepa, Munira Subašić, pozdravila je novu optužnicu dodavši da je svima jasno da se genocid nije dogodio samo u Srebrenici:
„Znamo da je bilo mnogo logora, znamo da je bilo protjerivanja ljudi, i to je jedna vrsta genocida, znamo da je bilo etničko čišćenje i na kraju, zločinac koji je najodgovorniji za sve ovo što se desilo na ovim prostorima, mora i treba odgovarati. Samo bih željela da njegovo suđenje traje što kraće, da ne bi bilo kao sa Miloševićem i da ne bi bilo kao sa Šešeljem.“
Bivši logoraš u srpskim logorima, a danas poslanik Stranke za BiH u Narodnoj skupštini RS Muharem Murselović nada se da će optužba dokazati širi genocid u Bosni i Hercegovini:
„Ovdje se desilo nešto i prije Srebrenice jer sam podatak da je u Prijedoru ubijeno 4158 civila govori o razmjerama zločina koji se desio. Ja se nadam da će jedna ova optužnica protiv Karadžića definitivno razriješiti te dileme i definitivno potvrditi istinu o dešavanjima u BiH.“
Poslanik Stranke demokratske akcije u Parlamentu BiH, Sadik Ahmetović:
„Optužnica ima osnova. Ni jedan genocid ne poznaje činjenicu da se može desiti samo na dijelu općine ili ga nazvati općinskim genocidom. Genocid može biti na jednom prostoru, nad jednim narodom i s tim u vezi ovo proširenje optužnice protiv Karadžića ima osnova kako bi se, vjerujem u to, genocid dokazao na širem području BiH nad nesrbima.“
Srebreničanka gleda prenos suđenja Karadžiću
Premijer Republike Srpske Milorad Dodik postavlja pitanje kako Tužilaštvo može širiti optužnicu za genocid mimo presude Međunarodnog suda pravde u Hagu:
„Ako je Sud pravde u Hagu odlučio da se radi o genocidu koji je urađen ili lokalnom genocidu koji je urađen u Srebrenici, onda to podrazumijeva i nepoštivanje tog suda jer je on to već utvrdio, a bio je u prilici da razmatra genocid. Mislim da ovo proširivanje ima naravno i političke reperkusije. Treba da se ima povjerenja u taj sistem pravde. Naravno, on je značajno urušen činjenicom da se Rasim Delić osudi na tri godine zatvora zato što je bio komandant Armije koja je pobila značajan broj Srba u prošlom ratu.“
Lider Srpske demokratske stranke Mladen Bosić smatra kako nova optužnica ima potpuno politički karakter:
„Očigledno je da Tužilaštvo pokušava sada ponovo da nametne priču o genocidu u BiH od strane Srba, odnosno da otvori vrata za priču Harisa Silajdžića koji želi na osnovu toga da mijenja Dejtonski sporazum, odnosno da centralizuje BiH. Ja u tom kontekstu vidim to kao politički pokušaj zloupotrebe suđenja da bi se došlo do ratnih ciljeva Bošnjaka.“
Ima i negodovanja zbog toga što su u novoj optužnici isključena zbivanja u 14 opština koje su bile obuhvaćene ranijom optužnicom. Predsjednik Helsinškog komiteta za ljudska prava BiH Srđan Dizdarević mišljenja je kako je Tužilaštvo Haškog tribunala suzilo optužnicu tako što se oslanja na ono što je u toku procesa čvrsto dokazano ili za šta postoji dovoljno dokaza:
„Imam dojam da je Tužilaštvo ipak vodilo računa o dvije stvari. Jedno je iskustvo sa procesom protiv Slobodana Miloševića i činjenicom da jedna cjelovita optužnica zahtijeva i vremena i puno dokaza i svjedoka, druga je pritisak pod kojim se Tribunal nalazi i s obzirom na to da bi 2009.-2010. trebalo da završi s radom, pa prema tome proces Karadžiću mora nekako da se uklopi u taj vremenski okvir.“
Pofesor Sveučilišta u Mostaru, Slavo Kukić, kaže kako pragmatični razlozi Tužilaštva za smanjivanjem obima optužbe neće imati efekta na presudu, ali će zato uticati na saznavanje istine o dešavanjima u proteklom ratu:
„Ako su sada iz optužnice isključeni čitavi dijelovi BiH, dijelovi koji su važni i iz etičke perspektive, onda sutra povjesničari naprosto nemaju specijalnih elemenata da govore o genocidnim radnjama i u tim dijelovima BiH i nad drugim etničkim skupinama. U ovom slučaju, ako se ne spominju prostori Posavine, gdje je po popisu 1991. živjelo preko 130.000 Hrvata, onda se sutra opravdanim može postaviti pitanje da li je uopće postojao genocid i nad Hrvatima u tim dijelovima BiH u kojima je Karadžić operirao.“
Advokati i pravnici za sada uglavnom ne žele da komentarišu novu optužnicu sve dok ona ne postane konačna i ne budu objavljeni njeni detalji u procesu protiv Radovana Karadžića.
Politička sfera i javnost ne žele da znaju
Plakati sa likom Radovana Karadžića u Beogradu
Srđa Popović, advokat u Beogradu:
“Kod Miloševića je bila napravljena greška koja je dovela do onolikog razvlačenja i sporosti suđenja, jer je Tužilaštvo pokušalo da dokaže sve zločine za koje je imalo neke podatke. I ja mislim da je to bilo fatalno za suđenje Miloševiću. Da je bila ovako postavljena optužnica, ono bi bilo završeno.“
Svetozar Vujačić, jedan od Karadžićevih advokata, međutim, smatra da posao odbrane nije ni malo otežan:
„Nama ide u prilog takva optužnica, jer što su navodi nebulozniji, mi ćemo je lakše oboriti.“
Izmene o kojima treba da se izjasni sudsko veće, između ostalog, tiču se smanjenja broja opština u kojima su se događali zločini za koje je optužen Karadžić, sa 47 na 21, zatim pominjanje, kako je rečeno, jedinice MUP-a Srbije Škorpioni za zločin nad Muslimanima u Trnovu. Upravo taj detalj koji govori o umešanosti Srbije u genocid u Srebrenici, za Natašu Kandić, direktorku Fonda za humanitarno pravo je najvažniji:
„Naravno, ono što ja sada očekujem jeste da se te činjenice bez zluradosti iznesu jer mi ne možemo zasnivati ni istoriju ni pamćenje na falsifikatima i lažima. Činjenice govore da je MUP Srbije učestvovao u likvidacijama u Srebrenici i to mora biti priznato.“
U optužnici se, podsetimo, pominju i poznate ličnosti iz Srbije koje su se, kako piše u optužnici, sa Karadžićem “udružili u zločinačkom poduhvatu“: Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, Jovica Stanišić, Franko Simatović, Željko Ražnjatović Arkan...
Karadžićevog advokata Vujačića ne uzbuđuju mnogo činjenice koje dovode Srbiju u direktnu vezu sa zločinima u susednoj BiH, jer smatra da za to ne postoje dokazi:
„Opštepriznata i opštepoznata činjenica u međunarodnoj javnosti i međunarodnoj pravnoj javnosti je da Srbija nije bila u ratu. Bilo je vojnika, ali to su bili dobrovoljci, rezervisti... šta ja znam ko je sve tamo bio.“
Međutim, advokat Srđa Popović žali zbog jedne izmene - odustajanja od optužbi koje se pozivaju na Ženevsku konvenciju. Razume da je to zbog toga da se sud ne bi upuštao u dokazivanje da je rat u BiH bio međunarodni, ali evo zašto smatra da to nije dobro:
„Kad bi pitali ljude na ulici kako je uopšte došlo do tih ratova, svi bi vam citirali Miloševićevu propagandu koja i danas vlada srpskom javnošću, a to je da su separatističke republike pokušale da se odvoje, da ponesu sa sobom deo svojih srpskih manjina, da je Srbija htela da sačuva Jugoslaviju i da je zbog toga došlo do građanskog rata. A zapravo je Srbija prva donela separatistički Ustav. Dakle, potpuno lažno, netačno prikazivanje događaja koji se tiču raspada i šteta je što neće biti prilike na Haškom tribunalu da se te činjenice, koje su važne za naše shvatanje prošlosti, raščiste.“
Mi nismo pitali građane Kragujevca šta su uzroci rata ’90-ih, ali smo ih pitali kakva je veza Srbije sa zločinima koji su počinjeni u Bosni i sa najtraženijim haškim beguncima.
Kragujevčani:
„Zašto da mi odgovaramo za Karadžića, šta smo mi dužni, zašto mi da jurimo Mladića? Jel’ Mladić ratovao u Beogradu? Nije. Mi smo večiti krivci svakome.“
„Srbija je kriva za sve.“
„To su ljudi iz prošlih vremena i takvi ljudi me uopšte ne zanimaju.“
Optužnica, podsetimo, tereti Karadžića za genocid nad Bošnjacima i Hrvatima, ne samo u Srebrenici već i na području 10 opština tokom 1992. godine - Višegradu, Prijedoru, Bratuncu, Foči, Brčkom, Ključu, Kotor Varošu, Sanskom Mostu, Vlasenici i Zvorniku.
Poslednjih godina, u Beograd dolaze žrtve rata ili članovi njihovih porodica koji svedoče o zločinima baš u tim mestima. To su skupovi koje uglavnom organizuje Fond za humanitarno pravo. Nedavno je na takvom jednom skupu svedočila Dila Suljević o onome šta joj se događalo u Brčkom 1992. godine Za te zločine će se, između ostalog, suditi Karadžiću.
„Bila sam u podrumu sakrivena, onda sam jednog dana izašla... Kad su došli ti vojnici, bilo ih je trojica, jedan od njih je rekao (ja se izvinjavam što moram to da kažem): ‘pa bog te jebo, k,o da si zaklo kravu, šta je ovo?’ Meni tada ništa više nije bilo bitno, da li ću da živim ili neću da živim, ništa mi nije bilo bitno.”
Suđenja u Hagu zamišljena su i kao mesto na kome će domaća javnost i buduće generacije moći da saznaju sta se događalo. Šta je činjeno u ime čitavih naroda koji treba da speru ljagu pravednim kažnjavanjem zločinaca. Zašto Haški tribunal dobrim delom u tome nije uspeo, a nije, složiće se i oni koji ga smatraju potrebnim i oni koji mu sve osporavaju, ostaje da proceni pre svega stručna javnost. Kad se zatvore kapije i pred poslednjim optuženikom.
Advokat Srđa Popović je skeptičan kad je u pitanju proces suočavanja sa ’90-im godinama:
„Ovde postoji prećutni konsenzus i političke sfere i javnosti koja ne želi ništa o tome da zna. Ja slušam šta govori Boris Tadić u Generalnoj skupštini o ponosnoj prošlosti. Bez ikakve ograde. Jesu li i ’90-e 'naša ponosno prošlost'?"