Umesto baštinjenja antifašističke tradicije, u Srbiji se već skoro dve decenije neguje tradicija relativizacije borbe protiv fašizma i revizije istorije. Oni koji su u Drugom svetskom ratu otvoreno bili kolaboracionisti, danas dobijaju spomenike i priznanja za svoj „antifašistički angažman“, neki su rehabilitovani ili čekaju rehabilitaciju. Iako su sukobljeni u svakodnevnim dnevnopolitičkim okršajima, vlast i opozicija su se, čini se, ujedinile po pitanju revizije istorije.
Kada 9. maja svet bude obeležavao 70 godina od kapitulacije nacističke Nemačke i pobede antifašističkih snaga, pitanje je šta će tačno proslavljati državni vrh zemlje u kojoj je nastao ovaj tekst. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, podsetimo, ne odriče se titule četničkog vojvode koju je stekao 1993, kada je položio zakletvu pred tadašnjim stranačkim šefom, takođe deklarisanim četnikom, Vojislavom Šešeljem:
Budimo iskreni, teško da se četničkom vojvodi u predsedničkoj fotelji danas može zameriti što se ne ograđuje od sporne titule. Naime, 2004. godine, u vreme vladavine Demokratske stranke Srbije, jedne od perjanica demokratske opozicije u petooktobarskim promenama, zakonom su izjednačena prava četnika i partizana. Jedan od tadašnjih ministara te stranke Milan Parivodić javno je rekao da pred slikom Milana Nedića, kvislinškog premijera tokom Drugog svetskog rata, svi treba da stanemo u stavu mirno.
Potom je 2006. donet i Zakon o rehabilitaciji koji je omogućio da svako bude rehabilitovan bez obzira na elemente krivične odgovornosti. Ovaj zakon Milan Radanović, samostalni istorijski istraživač, ocenjuje kao vrlo problematičan.
„Na osnovu ovog zakona rehabilitovan je određeni broj ličnosti koje su bile pripadnici kvislinških struktura. Recimo, rehabilitova je jedan ministar Vlade Milana Nedića, kao i pojedine ličnosti koje su bile odgovorne za stradanje drugih ljudi. Ovaj zakon je dopunjen 2011. godine u vreme Vlade Mirka Cvetkovića, odnosno u vreme Demokratske stranke“, podseća naš sagovornik.
"Svi se busaju u antifašističke grudi"
Na ovaj zakon naslanja se i proces za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, kolokvijalno poznate kao četnički pokret.
Svako ročište pratili su protesti pristalica antifašizma, s jedne, i četničkog pokreta, s druge strane.
Dok je javnost podeljena oko uloge četnika u Drugom svetskom ratu, čini se da u političkom polju postoji konsenzus koji se ogleda u tome da se borcima protiv fašističkog okupatora proglašavaju i partizani i četnici.
Aleksandar Kraus, predsednik Saveza antifašista Srbije, kaže da je na delu proces revizije istorije. On dodaje da je u kontekstu evrointegracija nepopularno otvoreno se deklarisati kao fašista:
“S druge strane, mnoge od naših političkih partija koje su u ratovima devedesetih nastupale sa izrazito fašističkih pozicija, pokušavaju da tom retorikom i revizionističkom politikom zabašure taj najsvežiji deo sopstvene istorije, a s druge strane i da se uključe u nešto što je, da tako kažem, trend.”
Sledeći taj trend, svi se danas busaju u antifašističke grudi, kaže Kraus, i dodaje da je upravo to stvorilo konfuziju u društvu o prirodi i ulozi antifašizma.
“Na neki način su sve političke stranke Srbije odgovorne za tu reviziju istorije i zapravo ne postoje nove političke snage koje bi tu borbu vodile kao političku borbu”, smatra Kraus.
Problematični udžbenici
Iako se slaže da u konzervativnom vođenju države nema razlike među strankama, Milan Radanović ističe da se naprednjački režim, kada je reč o reviziji događaja iz Drugog svetskog rata drži više po strani u odnosu na demokratske vlasti.
“Iako i on vodi određenu istorijsku politiku, ali je ona mnogo manje konfliktna u odnosu na istorijsku politiku koju su formirale neke prethodne vlade. Nemam drugo objašnjenje, osim eventualno toga da je aktuelna politička struktura, makar u ovom segmentu, politički zrelija”,konstatuje Radanović.
Možda je, ipak, samo reč o tome da su prethodni režimi već završili veliki deo posla u reviziji. Podsetimo da je Ministarstvo prosvete 2002. godine objavilo nove udžbenike istorije koji su, kako ocenjuje Radanović, problematični na više nivoa.
“Oni su objavljeni bez ikakvog konkursa, nije vođena nikakva javna, pogotovo ne naučna rasprava koja bi valorizovala sadržaj tih udžbenika. Tako da je taj potez tadašnjeg Ministarstva prosvete bio za svaku osudu. Međutim, stručna javnost je zapravo podbacila u tom pogledu, jer ti udžebnici, pogotovo prvo izdanje udžbenika, nisu naučno merodavni”, kaže on.
A, kakav uticaj obrazovni sistem generalno ima na mlade ilustruju odgovori koje smo dobili od grupe srednjoškolaca u Beogradu pre nekoliko meseci:
Kako bi mladima dao uvid u to šta je antifašizam, Savez komunističke omladine Jugoslavije organizuje edukativne letnje kampove.
„Mi prosto kažemo mladim ljudima: revizija istorije ide ruku pod ruku sa kapitalizmom u našoj zemlji, sa materijalnom bedom i siromaštvom u kojem mlad čovek živi“, objašnjava Vladimir Davidović, član Sekretarijata SKOJ-a.
„Zbog toga je“, dodaje on, „potrebno pokriće i onda se upravo ti kvislinzi iz prošlosti koriste kao neka vrsta alternative i promovišu se kao pozitivan primer; dakle, da bi opravdali stanje u kojem se ljudi nalaze.“
Savez antifašista Srbije je, među mnogim aktivnostima, organizovao i projekat „Usmena istorija“ koji je kroz 14 intervjua dokumentovao sećanja boraca NOB-a. Međutim, prema rečima Aleksandra Krausa, u Srbiji ne postoji šire interesovanje za svedočenja preostalih učesnika Narodnooslobodilačkog rata.
„Recimo, jedan naš član je nedavno bio u Berlinu, gde je govorio pred više od 300 mladih ljudi, na poziv da govori o rugom svetskom ratu. Mi takve stvari u Beogradu i po Srbiji vrlo teško organizujemo“, kaže Kraus i podvlači:
„Po mom mišljenju to je politička borba, a politička borba se ovde ne vodi na pravi način. Nema pravih političkih snaga koje bi tu borbu vodile sa onima koji su interpretatori tog revizionizma.“
