U najnovijem Mostu RSE razgovaralo o tome može li Srbija nakon zaoštravanja odnosa između Rusije i Zapada zadržati svoju dosadašnju neutralnu poziciju. Sagovornici su bili Filip Ejdus, docent beogradskog Fakulteta političkih nauka, i Aleksandar Radić, vojni analitičar iz Beograda.
Razgovaralo se o tome u kojoj meri je ukrajinska kriza stavila na probu srpsku politiku neutralnosti, koliko ima istine u pričama da je Putin zapretio ekonomskim represalijama ukoliko se Srbija prikloni stavu Zapada o aneksiji Krima, da li Brisel vrši zakulisne pritiske na Beograd, da li Srbija kao kandidat za članstvo u Evropskoj uniji mora da usklađuje svoju svoju spoljnu politiku sa Briselom, u kojoj meri prorusko raspoloženje naroda vezuje ruke rukovodstvu Srbije, da li će planirana vojna vežba srpskih i ruskih specijalaca izazvati nezadovoljstvo Brisela i Vašingtona, da li Vojska Srbije može da održava podjednako bliske odnose i sa ruskom armijom i sa NATO paktom, kao i o tome da li je danas moguće voditi politiku političke i vojne neutralnosti kakvu je vodila Titova Jugoslavija.
Filip Ejdus: Čini mi se da se u Srbiji sprovodi politička neutralnost iz programa Vojislava Koštunice. Kako smo dotle došli? Sa ruskom aneksijom Krima, Srbija se našla između dva podjednako teška izbora. Jedan je bio da principijelno i zajedno sa evropskim državama osudi agresiju svog strateškog partnera Rusije i podrži teritorijalni integritet Ukrajine. Time bi pokazala odlučnost na putu ka Evropskoj uniji, ali i principijelnost kada je u pitanju borba za teritorijalni integritet. Drugi izbor je bio da se podrži aneksija Krima i na taj način potvrdi prijateljstvo sa Rusijom. Time bi Srbija, ne samo naljutila svoje evropske prijatelje, već pogazila i principe na kojima insistira kada je Kosovo u pitanju. Budući da srpski lideri nisu bili spremni za hrabre i odgovorne odluke, oni su poslušali onu staru kinesku poslovicu koja kaže: "Kada ne znaš šta da uradiš, onda je najbolje da ne uradiš ništa". Šta je to nego početak političke neutralnosti?
Aleksandar Radić: Srbija se našla u škripcu utoliko što se pokazalo da nije održiva pretenciozno zamišljena ideja aktuelnih vlasti da je moguće istovremeno imati dobre odnose sa nizom velikih sila, čak i onda kada su one međusobno konfrontirane. Nakon dolaska Srpske napredne stranke na vlast bili smo svedoci pokušaja da se za unutrašnju upotrebu stvori nešto što bi podsećalo na Titovo vreme. U tom kontekstu su mediji insistirali na poređenju Aleksandra Vučića i Josipa Broza Tita. Na prvim stanicama novina mogli smo videti s jedne strane Vučićevu, a s druge Titovu sliku. Sugerisala se ideja da Srbija ima nekakav poseban položaj u savremenim podelama u svetu. Sada, kada je ruska vojska preuzela kontrolu nad Krimom, ta priča je postala
neodrživa, jer su sa Zapada počela da stižu pitanja - šta se to kod vas dešava, na čijoj ste strani i šta vi zapravo hoćete. Očigledno je da nije više moguće igrati igru nesvrstavanja i Beograd će sve više biti pod pritiskom da se izjasni.
Filip Ejdus: Verovatno je neko u Ministarstvu spoljnih poslova mislio da je to nekakvo genijalno solomonsko rešenje. Meni se to čini dosta infantilnim, kao kada deca pokriju oči rukama i misle da postaju nevidljivi. Naravno da su vidljivi i naravno da Evropa vidi srpsku neodlučnost. Kada se prašina slegne, članice Evropske unije će itekako da se pozabave uzdržanim stavom Srbije. A to se posebno odnosi na one članice sa istoka Evrope, takozvane nove članice, koje - kako zbog istorijskih razloga, tako i zbog straha od Rusije - imaju interes da Unija zauzme čvršći stav prema Moskvi, ne samo u slučaju Krima, nego i u drugim pitanjima kao što je energetika i tako dalje. Bojim se da će nakon Krima ovim državama postati jasno da učlanjenje Srbije u Evropsku uniju neće doprineti snažnijoj i muskulaturnijoj spoljnoj politici prema Rusiji. Može se pretpostaviti da zbog toga njihova podrška članstvu Srbije u Evropskoj uniji neće više biti tako snažna kao što je bila ranije.
Aleksandar Radić: To je priča koja može da se priča u nekoj kafani na Ibarskoj magistrali, ali ni u kom slučaju to ne može da se koristi u visokoj politici. Mediji u Srbi stvaraju sliku o Vučiću kao o harizmatičnom lideru koji je u stanju da reši sve probleme, a čim naiđe neki ozbiljniji problem, onda imamo izjave poput ove Nikolićeve koja poručuje - sklonimo se, zakopajmo glavu u pesak i čekajmo da sve to prođe. Na žalost, to neće proći, jer pravila za ulazak u Evropsku uniju postavlja Brisel, a ne Beograd. Zbog toga mislim da Srbija iz ove situacije oko Krima neće izaći bez posledica, ali uz jednu malu napomenu. Verujem da postoji raskorak između onoga što se vidi i čuje u javnosti i onoga što se razmenjuje diplomatskim kanalima. Mislim da sadašnja vlast tim kanalima šalje Zapadu poruku da je njeno sadašnje ponašanje namenjeno domaćem javnom mnjenu nadajući se da će tako bar donekle amortizovati sve ono negativno što bi joj se u budućnosti moglo dogoditi zbog neodlučnosti oko Krima.
Filip Ejdus: Iako je ovu vest preneo jedan tabloid, koji nema baš mnogo kredibiliteta, ne bi me čudilo da je ta vest istinita. Srbija je sama sebe dovela u situaciju da može da bude ucenjivana na taj način. Rusija, naravno, gleda svoj interes i to je potpuno razumljivo u međunarodnim odnosima. Rusija je debelo naplatila svoju podršku Srbiji oko Kosova. Dobila je ispod cene Naftnu industriju Srbije, opravdala je intervenciju u Gruziji 2008. godine, a sada je pod istim izgovorom pripojila i Krim. Šta je Srbija od svega toga dobila? Da li je Kosovo za milimetar bliže Beogradu zbog ruske podrške? Postavlja se pitanje šta Srbija uopšte želi sa Kosovom. Meni se sve više čini da kosovska politika Beograda nema nikakve veze sa kontrolom teritorije, već pre svega sa kontrolom populacije. Čini mi se da je cilj te politike da se definiše ko smo mi kao narod, gde smo i kuda idemo. Cilj je, rekao bih, držanje stada na okupu. To je diskurs koji se tiče identiteta i isključivo je namenjen za unutrašnju upotrebu. U spoljnoj politici ovaj diskurs i ova politika prave veliki problem. Jer stolice - na kojima Srbija pokušava istovremeno da sedi - više nisu ni za istim stolom, nisu ni u istoj sobi, a, kako su stvari krenule, nisu ni u istoj zgradi. Kada hoćete da budete prijatelj sa svima, može lako da vam se dogodi da zapravo nemate nijednog pravog prijatelja. Bojim se da Srbija ide u tom pravcu.
Aleksandar Radić: Moskva vrši pritisak na srpsko rukovodstvo da bi zaštitila svoje, pre svega, ekonomske interese. Vladimir Putin je pokazao veliko umeće vladanja, i snažnu želju da obnovi uticaj Rusije. To je sjajno za Rusiju. Potpuno je drugo pitanje kako Srbija treba da definiše svoj položaj i svoje interese, kad je reč o njenom odnosu prema Moskvi, a da ne pribegava onoj Nikolićevoj floskuli o velikim silama. Moskva vrlo iskreno i precizno kaže da su njeni interesi ekonomski, a u Srbiji se u javnom mnjenju gradi slika o postojanju posebnih, političkih, nacionalnih i odbrambenih veza. Zbog toga se Srbija nalazi u neprirodnoj poziciji da deklarativno želi da uđe u Evropsku uniju, dok je naklonost javnog mnjenja okrenuta ka Istoku.
Filip Ejdus: Čini mi se da Brisel u ovom trenutku ne bavi previše time kakva će biti pozicija Srbije u vezi sa ukrajinskom krizom. On sada ima drugačije, važnije prioritete. Ipak, ne treba zaboraviti da Evropska unija ima svoju spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku. Tome je posvećeno celo jedno pregovaračko poglavlje. Od svih država kandidata, a tu uključujem i Srbiju, očekuje se da svoju politiku postepeno usklade sa politikom Evropske unije, s njenim pozicijima i strategijama, da učestvuju u njenim spoljnopolitičkim aktivnostima i da primenjuju sankcije i ostale restriktivne mere koje ona sprovodi. To je uslov za članstvo u toj zajednici. Jer, Evropska unija nije samo ekonomski klub. To je politička unija. Dobrodošle su samo one države koje su spremne, ne samo da uživaju u blagodetima Evropske unije koristeći njene fondove, već i da prihvate političke obaveze. Ukoliko Srbija nije spremna da učestvuje u evropskoj spoljnoj i bezbednostnoj politici, ona neće postati članica Unije. Ova kriza je najveća kriza u odnosima Zapada i Rusije od završetka Hladnog rata. Ona je stvorila tektonski poremećaj u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi i njene će se posledice još dugo osećati. Ovo je samo početak ere u kojoj će Srbija morati da se opredeli za politiku Brisela, ukoliko želi da uđe u Evropsku uniju. Naravno, ukoliko želi da bude politički neutralna, što neke stranke predlažu, ona može da ostane na poziciji ekvidistance prema Moskvi i Briselu, ali uz određenu cenu.
Aleksandar Radić: Naravno da se u krizno doba šalju mnoge neformalne poruke, ali Briselu to u ovom trenutku nije nužno jer su pravila za ulazak u Evropsku uniju vrlo jasna. Mapa puta i svi dokumenti koji definišu položaj jedne zemlje su vrlo jasni, pa bi se Srbija, ako nastavi da se ovako ponaša, mogla, kada se smiri situacija oko Krima, suočiti i sa otvorenim kritikama zbog toga što nije uradilo ono što se od nje očekivalo. Ako želi da uđe u Evropsku uniju, a ona to želi, Srbija mora da ispuni sve one uslove koji su važili i za druge zemlje-kandidate, jer ona nije nikakav izuzetak. Međutim, kada naiđe kriza, Srbija odjednom počinje da se ponaša kao da ne postoje svi ti papiri koje je već prihvatila. Ne možete da ignorišete spoljnu politiku Evropske unije i njenu zajedničku odbrambeno-bezbedonosnu politiku, jer to je nerazdvojivi deo paket aranžmana koji je Srbija prihvatila. Ne možete sa stola uzeti ono što vam se sviđa, a ignorisati ono što vam ne prija.
Filip Ejdus: To jeste vrlo nezgodna činjenica - da imate spoljnu politiku koja ide ka Zapadu, a u javnosti prorusko raspoloženje. To su ankete pokazivale i ranijih godina. Recimo, ankete koje je godinama radio beogradski Centar za bezbednosnu politiku uvek su pokazivale da je na listi prijatelja Rusija zauzimala prvo mesto, na drugom mestu je bila Norveška, verovatno zbog donacija, pa zatim Grčka i zemlje koje nisu priznale Kosovo. Na listi neprijatelja uvek su na prvom mestu bili Albanija, Sjedinjene Američke države, Nemačka i članice NATO pakta. Međutim, ja ne bih preterivao sa značajem ovakvog raspoloženja, jer je ono proizvedeno, ono je fabrikovano. Ja neću da kažem da u srpskom narodu ne postoje iskrene i dugotrajne prijateljske emocije prema ruskom narodu, što je potpuno razumljivo s obzirom na istorijsku, kulturnu i svaku drugu povezanost ta dva naroda, ali čini mi se da je takva klima u dobroj meri generisana od strane političkog vrha, medija i političkih elita, dakle od onih koji formiraju javno mnjenje. Problem je u tome što, čini mi se, Srbija još nije prelomila u kom pravcu će da ide - da li će to biti Evropska unija, vojna i politička neutralnost, dakle ekvidistanca i nesvrstanost, ili će to biti neko svrstavanje uz Rusiju. Kada Beograd bude smogao hrabrosti da donese odluku u kom pravcu želi da ide, onda će i javno mnjenje postepeno da se kristalizuje u određenom smeru i lakše će biti postići konsenzus. Ovako, narod je sluđen i zbunjen zbog toga što Beograd gleda u nekoliko pravaca istovremeno i ne može da se odluči. Kako možete da očekujete da se građani odluče o spoljnopolitičkoj orijentaciji zemlje, ako njene elite zabadaju glavu u pesak i kao deca rukama pokrivaju oči.
Aleksandar Radić: Javno mnjenje je već godinama glavni hendikep u manevarskom prostoru srpskog političkog vha. Strah od izbornih rezultata i strahovita potreba političara da budu voljeni vezuje im ruke i sprečava ih da donose bolne odluke. Recimo, članstvo Srpske napredne stranke i ljudi koji su glasali za nju ni u kom slučaju ne podržavaju ulazak u NATO pakt . Mada misle da bi Srbija trebala ući u Evropsku uniju, ipak su srcem okrenuti prema Istoku. S druge strane, vodstvo te stranke pokazuje veliku ambicija da se Srbija ubrzano približava Zapadu. Da bi taj cilj mogli da ostvare - oni bi morali da se bore za svoje ciljeve, ali to ne žele jer bi se tada pokazalo koliki je raskorak između članstva i vrha te partije. To Srbiju dovodi u paradoksalnu situaciju kao što je ova sadašnja oko Krima u kojoj je, duboko u to verujem, vrh Srbije okrenut prema Zapadu, ali ni u kom slučaju ne želi da pokaže javnom mnjenju da ne podržava Rusiju. Ovo je bio pravi trenutak da se kaže: “Volimo Kosovo i Rusiju, ali mi sada moramo da donosimo pragmatične odluke i mislimo na svoju budućnost“. Niko nije smogao hrabrosti da to učini, jer je bio svestan da bi zbog toga izgubio poene u javnom mnjenju.
Filip Ejdus: To su posete koje se dugo unapred planiraju, pa pretpostavljam da je to bilo planirano ranije. Međutim, simbolika tog susreta je ogromna, jer najava te vojne vežbe dolazi u trenutku kada se po prvi put u nakon dvadeset i nešto godina bukvalno zvecka oružjem u odnosima između Rusije i Zapada. Meni se čini da bi održavanje jedne takve vojne vežbe u ovom trenutku nanelo štetu našoj zemlji, jer bi Srbija zapravo megafonom poručila Evropi da nije spremna da se ozbiljno anganžuje u procesu evropskih integracija. S druge strane, ne bi dobila ništa na vojnom planu u smislu značajnijeg unapređenja saradnje sa Rusijom. Za Rusiju pak to bi imalo veliki značaj. Ne u vojnom nego u simboličkom smislu, jer je Rusija sada jako izolovana ne samo u Evropi nego u čitavom svetu. U Evropi postoje samo dve zemlje koje nisu osudile rusku aneksiju Krima - to su Belorusija i Srbija - i naravno da će Rusija da uradi sve što je u njenoj moći da barem na nekom simboličkom planu pokaže da nije
sama, da ima prijatelje i da nije u potpunosti izolovana. Mišljenje sam da bi u intersu Beograda bilo da ovu vežbu otkaže ili da je u najboljem slučaju odloži za neko drugo vreme, kada se prašina slegne.
Aleksandar Radić: U ovom trenutku Srbija ima vrlo mršavu vojnu saradnju sa Rusijom i zbog toga se - nakon sastanaka na visokom nivou i posete ministra odbrane Šojgua Beogradu - javila ideja da se pripreme neke zajedničke aktivnosti. S obzirom na to da do sada nije bilo mnogo saradnje u obuci planirano je da se organizuje vežba specijalnih snaga. To je privuklo veliku medijsku pažnju, ali ta je vežba na dugom štapu. O terminu njenog održavanja verovatno se neće ni razgovarati, dok traje ova kriza. S druge strane, u junu se održava vežba NATO pakta i partnerskih zemalja u bazi Jug kod Preševa. I šta se dešava? Pažnju medija i zapadnih posmatrača privlači činjenica da se komandant ruske 106. vazdušnodesantne divizije pojavio u Srbiji, iako je to manje-više bio simboličan potez, dok su, s druge strane, specijalci iz respektabilnih sila NATO saveza prošle godine vežbali na našem području, a vežbaće i ove - i to u bazi Jug u čiju izgradnju i opremanje novac ulaže američka vojska.
Slušamo mnogo fraza o saradnji sa Rusijom, mada Srbija do sada gotovo ništa nije preduzela da zaista uspostavi neke posebne odnose sa Rusijom, dok u isto vreme u okviru Partnerstva za mir jača saradnja sa NATO paktom na različitim nivoima. Rekao bih da se skriva istina da Srbija zapravo napreduje prema Zapadu i da je pokazala mnogo spremnosti da na vojnom planu sarađuje sa članicama NATO saveza. Jedan od primera je i učešće srpskih vojnika u sastavu kontigenta zemalja NATO pakta u Libanu. To je najveća pojedinačna misija u kojoj se angažuje Vojska Srbije. Tamo su pripadnici motorizovane čete Vojske Srbije u sastavu španskog bataljona - a Španija je politički prihvatljiva, jer nije priznala Kosovo - pa je tako pronađen elegantan paket aranžman. Istina, misija je pod mandatom Ujedinjenih nacija, ali srpski vojnici se u potpunosti pridržavaju pravila NATO pakta.
Filip Ejdus: Meni se čini da to sedenje na više stolica dugoročno ne može biti održivo. Pokret nesvrstanosti, iako postoji na papiru, nema više nikakav suštinski značaj. Tačno je da su trenutni odnosi između Rusije i Zapada počeli da liče na ono što je nekada bio Hladni rat. Zaoštravanje i tenzije će se možda još više produbljivati, ali to ne znači da će da vaskrsne Pokret nesvrstanosti i da postane nekakva važna međunarodna struktura. A bez Pokreta nasvrstanosti ne možete da budete ni nesvrstani. Doduše, ima zemalja i u Evropi koje su vojno i politički neutralne, ali to su države u kojima se ne živi dobro. To su države koje na svojim teritorijama imaju zamrznute sukobe, koje su priklještene između dva geopolitička bloka i koje su na neki način njihovi taoci. Takva je, na primer, Moldavija. Da li Srbija želi da postane Moldavija? Da li Srbija želi da bude zemlja koja je talac i moneta za potkusurivanje, država koja nema kapacitet da odluči u kom pravcu želi da ide. Ja ne bih želeo da se to desi sa Srbijom. Ja bih želeo da Srbija bude slobodna i prosperitetna zemlja i da bude članica Evropske unije, znači da ne bude politički neutralna.
Što se tiče vojne neutralnosti, ona je mogućna uz članstvo u Evropskoj uniji. Da li je to najbolja opcija za Srbiju? Mislim da nije, jer vojna neutralnost ima svoju cenu. Takvo opredeljenje imalo bi posledice kako na vojni budžet tako i na našu odbrambenu politiku. Stvorile bi se tenzije u odnosima sa evropskom odbrambenom i bezbednosnom politikom. S tim izazovima se suočavaju one članice Evropske unije koje su vojno neutralne, kao što su Austrija i Finska. Te zemlje stalno preispituju svoju vojnu neutralnost pošto se postavlja pitanje da li je uopšte moguća vojna neutralnost ukoliko pripadate bloku zemalja koji ima svoju odbrambenu politiku. Ja mislim - i to ću otvoreno da kažem - da bi za Srbiju najbolje bilo da uđe i u Evropsku uniju i u NATO pakt, a da sa Rusijom pokuša da održi što bolje kulturne i ekonomske odnose. To bi bilo u njenom nacionalnom interesu.
Aleksandar Radić: Da biste zaista bili vojno neutralni - moraju i drugi da prihvate takav vaš status. Nemoguće je da želite da budete deo Evropsk e unije i da kažete: "Mi bismo da budemo po strani kad je reč o bezbednosnom delu paketa". Niko vam to neće dozvoliti, iako niko iz Evropske unije neće zvanično reći da je članstvo u NATO paktu uslov da budete primljeni u Evropsku uniju. Naravno da od zemalja koje se nalaze na prostoru bivše Jugoslavije - a to je prostor na kome se ratovalo - Zapad, pre svega, očekuje bezbednosne garancije, pa tek onda sve ostale elemente. Naš politički i ekonomski kapacitet je marginalan u odnosu na bezbednosni rizik koji mi predstavljamo sa svojim zamrznutim konfliktima i niko neće ozbiljno da razgovara o našem mestu u podeli ekonomskog kolača, ako prethodno ne budemo pružili čvrste garancije da ćemo u bezbednosnom smislu poštovati zajednička pravila igre. Ako se pak opredelimo za vojnu neutralnost, onda moramo reći koliko to košta. Nema neutralnosti koja je nenaoružana. Ako ste neutralni, morate da imate snažne vojne kapacitete da biste uvek imali prst na obaraču. Jedino tako možete da pošaljete poruku da vaša neutralnost zaista postoji u stvarnosti. Kada se kod nas zagovornici neutralnosti i protivnici približavanja Zapada pozivaju na primer Švajcarske, zaboravljaju da je Švajcarska jedna od najbolje naoružanih zemalja sveta, da je njen koncept zasnovan na naoružanom narodu, a ne na praznim frazama. Uostalom, ne možete govoriti o vojnoj neutralnosti zemlje koja nema obavezno služenje vojnog roka, čiji odbrambeni koncept nije zasnovan na masovnosti i koja se ne oslanja na savremenu oružanu silu.
Filip Ejdus: Može. Sve je moguće u politici. Srbija bi mogla da proglasi političku neutralnost i da insistira na vojnoj neutralnosti samo što će to da ima svoju cenu. Zadržavanje politke vojne neutralnosti imaće cenu po odnose Srbije sa NATO savezom. U tom slučaju nećemo biti u mogućnosti da uspostavljamo strateške odnose sa najmoćnijim državama zapadnog sveta. Ukoliko toj vojnoj neutralnosti dodamo i političku neutralnost koja se nazire kada imamo u vidu ponašanje Srbije u krizi oko Krima, ta cena će biti još veća. Onda ne samo da ćemo sebi uskratiti pristup NATO paktu već ćemo sebi da zatvorimo i vrata Evropske unije. Ukoliko ostanemo izvan Evropske unije i NATO saveza, a na Istoku ne postoji nikakva alternativa, jer je nakon ukrajinske krize sahranjena priča o Evroazijskoj uniji, onda bi politička i vojna neutralnost dovele do totalne izolacije Srbije. Da li nam treba još
jedan period izolacije? Videli smo kako je to izgledalo devedesetih godina, videli smo dokle je tada Srbija bila dovedena u ekonomskom, političkom i bezbednosnom smislu. Prema tome, neutralnost je mogućna, ali uz ogromnu cenu.
Aleksandar Radić: Uveren sam da Srbija ni sada nije neutralna samo što šira javnost to ne zna.Vojska je je najbolji primer na koji način to funkcioniše. Javnost misli da imate neku istočnu opciju i vojnu saradnju sa Rusijom, a svi konkretni pokazatelji govore o saradnji sa Zapadom koja će u budućnosti biti još veća. Mislim da je upravo na tome i zasnovana uslovna blagonaklonost Brisela u javnoj komunikaciji sa Beogradom. Brisel prepoznaju poziciju Beograda kao neminovno prozapadnu gledajući na duže staze. Mora mnogo toga da se promeni da bi se Srbija zaista okrenula prema Istoku. Geografska realnost je takva da je Srbija okružena članicama NATO pakta i izolovana od glavnog toka konflikta interesa između Zapada i Istoka.
Razgovaralo se o tome u kojoj meri je ukrajinska kriza stavila na probu srpsku politiku neutralnosti, koliko ima istine u pričama da je Putin zapretio ekonomskim represalijama ukoliko se Srbija prikloni stavu Zapada o aneksiji Krima, da li Brisel vrši zakulisne pritiske na Beograd, da li Srbija kao kandidat za članstvo u Evropskoj uniji mora da usklađuje svoju svoju spoljnu politiku sa Briselom, u kojoj meri prorusko raspoloženje naroda vezuje ruke rukovodstvu Srbije, da li će planirana vojna vežba srpskih i ruskih specijalaca izazvati nezadovoljstvo Brisela i Vašingtona, da li Vojska Srbije može da održava podjednako bliske odnose i sa ruskom armijom i sa NATO paktom, kao i o tome da li je danas moguće voditi politiku političke i vojne neutralnosti kakvu je vodila Titova Jugoslavija.
Omer Karabeg: Da li je kriza u Ukrajini stavila na probu srpsku politiku vojne neutralnosti?
Budući da srpski lideri nisu bili spremni za hrabre i odgovorne odluke, oni su poslušali onu staru kinesku poslovicu koja kaže: "Kada ne znaš šta da uradiš, onda je najbolje da ne uradiš ništa"
Aleksandar Radić: Srbija se našla u škripcu utoliko što se pokazalo da nije održiva pretenciozno zamišljena ideja aktuelnih vlasti da je moguće istovremeno imati dobre odnose sa nizom velikih sila, čak i onda kada su one međusobno konfrontirane. Nakon dolaska Srpske napredne stranke na vlast bili smo svedoci pokušaja da se za unutrašnju upotrebu stvori nešto što bi podsećalo na Titovo vreme. U tom kontekstu su mediji insistirali na poređenju Aleksandra Vučića i Josipa Broza Tita. Na prvim stanicama novina mogli smo videti s jedne strane Vučićevu, a s druge Titovu sliku. Sugerisala se ideja da Srbija ima nekakav poseban položaj u savremenim podelama u svetu. Sada, kada je ruska vojska preuzela kontrolu nad Krimom, ta priča je postala
Očigledno je da nije više moguće igrati igru nesvrstavanja i Beograd će sve više biti pod pritiskom da se izjasni
Omer Karabeg: Ponekad je to neizjašnjavanje delovalo zaista smešno. Recimo, Ministarstvo inostranih poslova je saopštilo da je stav Srbije povodom događaja u Ukrajini poznat i nepromenjen, ali nije navelo kakav je to stav?
Filip Ejdus: Verovatno je neko u Ministarstvu spoljnih poslova mislio da je to nekakvo genijalno solomonsko rešenje. Meni se to čini dosta infantilnim, kao kada deca pokriju oči rukama i misle da postaju nevidljivi. Naravno da su vidljivi i naravno da Evropa vidi srpsku neodlučnost. Kada se prašina slegne, članice Evropske unije će itekako da se pozabave uzdržanim stavom Srbije. A to se posebno odnosi na one članice sa istoka Evrope, takozvane nove članice, koje - kako zbog istorijskih razloga, tako i zbog straha od Rusije - imaju interes da Unija zauzme čvršći stav prema Moskvi, ne samo u slučaju Krima, nego i u drugim pitanjima kao što je energetika i tako dalje. Bojim se da će nakon Krima ovim državama postati jasno da učlanjenje Srbije u Evropsku uniju neće doprineti snažnijoj i muskulaturnijoj spoljnoj politici prema Rusiji. Može se pretpostaviti da zbog toga njihova podrška članstvu Srbije u Evropskoj uniji neće više biti tako snažna kao što je bila ranije.
Omer Karabeg: Kako vam zvuči stav Tomislava Nikolića koji je povodom krize u Ukrajini rekao: "Veliki neka se svađaju, a mi moramo da se razvijamo".
Aleksandar Radić: To je priča koja može da se priča u nekoj kafani na Ibarskoj magistrali, ali ni u kom slučaju to ne može da se koristi u visokoj politici. Mediji u Srbi stvaraju sliku o Vučiću kao o harizmatičnom lideru koji je u stanju da reši sve probleme, a čim naiđe neki ozbiljniji problem, onda imamo izjave poput ove Nikolićeve koja poručuje - sklonimo se, zakopajmo glavu u pesak i čekajmo da sve to prođe. Na žalost, to neće proći, jer pravila za ulazak u Evropsku uniju postavlja Brisel, a ne Beograd. Zbog toga mislim da Srbija iz ove situacije oko Krima neće izaći bez posledica, ali uz jednu malu napomenu. Verujem da postoji raskorak između onoga što se vidi i čuje u javnosti i onoga što se razmenjuje diplomatskim kanalima. Mislim da sadašnja vlast tim kanalima šalje Zapadu poruku da je njeno sadašnje ponašanje namenjeno domaćem javnom mnjenu nadajući se da će tako bar donekle amortizovati sve ono negativno što bi joj se u budućnosti moglo dogoditi zbog neodlučnosti oko Krima.
Omer Karabeg: Koliko ima istine u spekulacijama da je Vladimir Putin poručio srpskom rukovodstvu da će, ukoliko se prikloni stavu Zapada prema aneksiji Krima, zatražiti od Beograda da odmah izmiri dug od milijardu dolara i da Rusiji nadoknadi štetu zbog kašnjenja radova na Južnom toku.
Kada hoćete da budete prijatelj sa svima, može lako da vam se dogodi da zapravo nemate nijednog pravog prijatelja. Bojim se da Srbija ide u tom pravcu
Aleksandar Radić: Moskva vrši pritisak na srpsko rukovodstvo da bi zaštitila svoje, pre svega, ekonomske interese. Vladimir Putin je pokazao veliko umeće vladanja, i snažnu želju da obnovi uticaj Rusije. To je sjajno za Rusiju. Potpuno je drugo pitanje kako Srbija treba da definiše svoj položaj i svoje interese, kad je reč o njenom odnosu prema Moskvi, a da ne pribegava onoj Nikolićevoj floskuli o velikim silama. Moskva vrlo iskreno i precizno kaže da su njeni interesi ekonomski, a u Srbiji se u javnom mnjenju gradi slika o postojanju posebnih, političkih, nacionalnih i odbrambenih veza. Zbog toga se Srbija nalazi u neprirodnoj poziciji da deklarativno želi da uđe u Evropsku uniju, dok je naklonost javnog mnjenja okrenuta ka Istoku.
Omer Karabeg: Brisel javno kaže da ima razumevanje za sadašnju poziciju Srbije. Postoje li neformalni pritisci?
Filip Ejdus: Čini mi se da Brisel u ovom trenutku ne bavi previše time kakva će biti pozicija Srbije u vezi sa ukrajinskom krizom. On sada ima drugačije, važnije prioritete. Ipak, ne treba zaboraviti da Evropska unija ima svoju spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku. Tome je posvećeno celo jedno pregovaračko poglavlje. Od svih država kandidata, a tu uključujem i Srbiju, očekuje se da svoju politiku postepeno usklade sa politikom Evropske unije, s njenim pozicijima i strategijama, da učestvuju u njenim spoljnopolitičkim aktivnostima i da primenjuju sankcije i ostale restriktivne mere koje ona sprovodi. To je uslov za članstvo u toj zajednici. Jer, Evropska unija nije samo ekonomski klub. To je politička unija. Dobrodošle su samo one države koje su spremne, ne samo da uživaju u blagodetima Evropske unije koristeći njene fondove, već i da prihvate političke obaveze. Ukoliko Srbija nije spremna da učestvuje u evropskoj spoljnoj i bezbednostnoj politici, ona neće postati članica Unije. Ova kriza je najveća kriza u odnosima Zapada i Rusije od završetka Hladnog rata. Ona je stvorila tektonski poremećaj u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi i njene će se posledice još dugo osećati. Ovo je samo početak ere u kojoj će Srbija morati da se opredeli za politiku Brisela, ukoliko želi da uđe u Evropsku uniju. Naravno, ukoliko želi da bude politički neutralna, što neke stranke predlažu, ona može da ostane na poziciji ekvidistance prema Moskvi i Briselu, ali uz određenu cenu.
Ne možete da ignorišete spoljnu politiku Evropske unije i njenu zajedničku odbrambeno-bezbedonosnu politiku, jer to je nerazdvojivi deo paket aranžmana koji je Srbija prihvatila
Omer Karabeg: Međutim, čini se da je srpski vrh zaista u teškoj situaciji s obzirom na raspoloženje javnosti. U svim anketama prijateljstvo sa Rusijom je na prvom mestu. Od te zemlje se najviše očekuje.
Filip Ejdus: To jeste vrlo nezgodna činjenica - da imate spoljnu politiku koja ide ka Zapadu, a u javnosti prorusko raspoloženje. To su ankete pokazivale i ranijih godina. Recimo, ankete koje je godinama radio beogradski Centar za bezbednosnu politiku uvek su pokazivale da je na listi prijatelja Rusija zauzimala prvo mesto, na drugom mestu je bila Norveška, verovatno zbog donacija, pa zatim Grčka i zemlje koje nisu priznale Kosovo. Na listi neprijatelja uvek su na prvom mestu bili Albanija, Sjedinjene Američke države, Nemačka i članice NATO pakta. Međutim, ja ne bih preterivao sa značajem ovakvog raspoloženja, jer je ono proizvedeno, ono je fabrikovano. Ja neću da kažem da u srpskom narodu ne postoje iskrene i dugotrajne prijateljske emocije prema ruskom narodu, što je potpuno razumljivo s obzirom na istorijsku, kulturnu i svaku drugu povezanost ta dva naroda, ali čini mi se da je takva klima u dobroj meri generisana od strane političkog vrha, medija i političkih elita, dakle od onih koji formiraju javno mnjenje. Problem je u tome što, čini mi se, Srbija još nije prelomila u kom pravcu će da ide - da li će to biti Evropska unija, vojna i politička neutralnost, dakle ekvidistanca i nesvrstanost, ili će to biti neko svrstavanje uz Rusiju. Kada Beograd bude smogao hrabrosti da donese odluku u kom pravcu želi da ide, onda će i javno mnjenje postepeno da se kristalizuje u određenom smeru i lakše će biti postići konsenzus. Ovako, narod je sluđen i zbunjen zbog toga što Beograd gleda u nekoliko pravaca istovremeno i ne može da se odluči. Kako možete da očekujete da se građani odluče o spoljnopolitičkoj orijentaciji zemlje, ako njene elite zabadaju glavu u pesak i kao deca rukama pokrivaju oči.
Vrh Srbije je okrenut prema Zapadu, ali ni u kom slučaju ne želi da pokaže javnom mnjenju da ne podržava Rusiju
Omer Karabeg: Čini mi se da je najosetljive pitanje vojne saradnje. Sredinom marta usred ukrajinske krize Srbiju je posetila delegacija oružanih snaga Rusije i prisustovala vežbi specijalne brigade Vojske Srbije. Tom prilikom je razgovarano i o zajedničkoj vežbi ruskih i srpskih specijalaca. Šta bi značilo održavanje jedne takve vojne vežbe?
Filip Ejdus: To su posete koje se dugo unapred planiraju, pa pretpostavljam da je to bilo planirano ranije. Međutim, simbolika tog susreta je ogromna, jer najava te vojne vežbe dolazi u trenutku kada se po prvi put u nakon dvadeset i nešto godina bukvalno zvecka oružjem u odnosima između Rusije i Zapada. Meni se čini da bi održavanje jedne takve vojne vežbe u ovom trenutku nanelo štetu našoj zemlji, jer bi Srbija zapravo megafonom poručila Evropi da nije spremna da se ozbiljno anganžuje u procesu evropskih integracija. S druge strane, ne bi dobila ništa na vojnom planu u smislu značajnijeg unapređenja saradnje sa Rusijom. Za Rusiju pak to bi imalo veliki značaj. Ne u vojnom nego u simboličkom smislu, jer je Rusija sada jako izolovana ne samo u Evropi nego u čitavom svetu. U Evropi postoje samo dve zemlje koje nisu osudile rusku aneksiju Krima - to su Belorusija i Srbija - i naravno da će Rusija da uradi sve što je u njenoj moći da barem na nekom simboličkom planu pokaže da nije
U Evropi postoje samo dve zemlje koje nisu osudile rusku aneksiju Krima - Belorusija i Srbija
Aleksandar Radić: U ovom trenutku Srbija ima vrlo mršavu vojnu saradnju sa Rusijom i zbog toga se - nakon sastanaka na visokom nivou i posete ministra odbrane Šojgua Beogradu - javila ideja da se pripreme neke zajedničke aktivnosti. S obzirom na to da do sada nije bilo mnogo saradnje u obuci planirano je da se organizuje vežba specijalnih snaga. To je privuklo veliku medijsku pažnju, ali ta je vežba na dugom štapu. O terminu njenog održavanja verovatno se neće ni razgovarati, dok traje ova kriza. S druge strane, u junu se održava vežba NATO pakta i partnerskih zemalja u bazi Jug kod Preševa. I šta se dešava? Pažnju medija i zapadnih posmatrača privlači činjenica da se komandant ruske 106. vazdušnodesantne divizije pojavio u Srbiji, iako je to manje-više bio simboličan potez, dok su, s druge strane, specijalci iz respektabilnih sila NATO saveza prošle godine vežbali na našem području, a vežbaće i ove - i to u bazi Jug u čiju izgradnju i opremanje novac ulaže američka vojska.
Slušamo mnogo fraza o saradnji sa Rusijom, mada Srbija do sada gotovo ništa nije preduzela da zaista uspostavi neke posebne odnose sa Rusijom, dok u isto vreme u okviru Partnerstva za mir jača saradnja sa NATO paktom na različitim nivoima. Rekao bih da se skriva istina da Srbija zapravo napreduje prema Zapadu i da je pokazala mnogo spremnosti da na vojnom planu sarađuje sa članicama NATO saveza. Jedan od primera je i učešće srpskih vojnika u sastavu kontigenta zemalja NATO pakta u Libanu. To je najveća pojedinačna misija u kojoj se angažuje Vojska Srbije. Tamo su pripadnici motorizovane čete Vojske Srbije u sastavu španskog bataljona - a Španija je politički prihvatljiva, jer nije priznala Kosovo - pa je tako pronađen elegantan paket aranžman. Istina, misija je pod mandatom Ujedinjenih nacija, ali srpski vojnici se u potpunosti pridržavaju pravila NATO pakta.
Omer Karabeg: Može li Srbija i u buduće da vodi politiku - malo sa NATO paktom, malo sa ruskom armijom?
Filip Ejdus: Meni se čini da to sedenje na više stolica dugoročno ne može biti održivo. Pokret nesvrstanosti, iako postoji na papiru, nema više nikakav suštinski značaj. Tačno je da su trenutni odnosi između Rusije i Zapada počeli da liče na ono što je nekada bio Hladni rat. Zaoštravanje i tenzije će se možda još više produbljivati, ali to ne znači da će da vaskrsne Pokret nesvrstanosti i da postane nekakva važna međunarodna struktura. A bez Pokreta nasvrstanosti ne možete da budete ni nesvrstani. Doduše, ima zemalja i u Evropi koje su vojno i politički neutralne, ali to su države u kojima se ne živi dobro. To su države koje na svojim teritorijama imaju zamrznute sukobe, koje su priklještene između dva geopolitička bloka i koje su na neki način njihovi taoci. Takva je, na primer, Moldavija. Da li Srbija želi da postane Moldavija? Da li Srbija želi da bude zemlja koja je talac i moneta za potkusurivanje, država koja nema kapacitet da odluči u kom pravcu želi da ide. Ja ne bih želeo da se to desi sa Srbijom. Ja bih želeo da Srbija bude slobodna i prosperitetna zemlja i da bude članica Evropske unije, znači da ne bude politički neutralna.
Ja mislim - i to ću otvoreno da kažem - da bi za Srbiju najbolje bilo da uđe i u Evropsku uniju i u NATO pakt, a da sa Rusijom pokuša da održi što bolje kulturne i ekonomske odnose
Aleksandar Radić: Da biste zaista bili vojno neutralni - moraju i drugi da prihvate takav vaš status. Nemoguće je da želite da budete deo Evropsk e unije i da kažete: "Mi bismo da budemo po strani kad je reč o bezbednosnom delu paketa". Niko vam to neće dozvoliti, iako niko iz Evropske unije neće zvanično reći da je članstvo u NATO paktu uslov da budete primljeni u Evropsku uniju. Naravno da od zemalja koje se nalaze na prostoru bivše Jugoslavije - a to je prostor na kome se ratovalo - Zapad, pre svega, očekuje bezbednosne garancije, pa tek onda sve ostale elemente. Naš politički i ekonomski kapacitet je marginalan u odnosu na bezbednosni rizik koji mi predstavljamo sa svojim zamrznutim konfliktima i niko neće ozbiljno da razgovara o našem mestu u podeli ekonomskog kolača, ako prethodno ne budemo pružili čvrste garancije da ćemo u bezbednosnom smislu poštovati zajednička pravila igre. Ako se pak opredelimo za vojnu neutralnost, onda moramo reći koliko to košta. Nema neutralnosti koja je nenaoružana. Ako ste neutralni, morate da imate snažne vojne kapacitete da biste uvek imali prst na obaraču. Jedino tako možete da pošaljete poruku da vaša neutralnost zaista postoji u stvarnosti. Kada se kod nas zagovornici neutralnosti i protivnici približavanja Zapada pozivaju na primer Švajcarske, zaboravljaju da je Švajcarska jedna od najbolje naoružanih zemalja sveta, da je njen koncept zasnovan na naoružanom narodu, a ne na praznim frazama. Uostalom, ne možete govoriti o vojnoj neutralnosti zemlje koja nema obavezno služenje vojnog roka, čiji odbrambeni koncept nije zasnovan na masovnosti i koja se ne oslanja na savremenu oružanu silu.
Omer Karabeg: Na kraju, u zaključku - može li Srbija ostati neutralna nakon ukrajinske krize?
Filip Ejdus: Može. Sve je moguće u politici. Srbija bi mogla da proglasi političku neutralnost i da insistira na vojnoj neutralnosti samo što će to da ima svoju cenu. Zadržavanje politke vojne neutralnosti imaće cenu po odnose Srbije sa NATO savezom. U tom slučaju nećemo biti u mogućnosti da uspostavljamo strateške odnose sa najmoćnijim državama zapadnog sveta. Ukoliko toj vojnoj neutralnosti dodamo i političku neutralnost koja se nazire kada imamo u vidu ponašanje Srbije u krizi oko Krima, ta cena će biti još veća. Onda ne samo da ćemo sebi uskratiti pristup NATO paktu već ćemo sebi da zatvorimo i vrata Evropske unije. Ukoliko ostanemo izvan Evropske unije i NATO saveza, a na Istoku ne postoji nikakva alternativa, jer je nakon ukrajinske krize sahranjena priča o Evroazijskoj uniji, onda bi politička i vojna neutralnost dovele do totalne izolacije Srbije. Da li nam treba još
Politička i vojna neutralnost dovele bi do totalne izolacije Srbije
Aleksandar Radić: Uveren sam da Srbija ni sada nije neutralna samo što šira javnost to ne zna.Vojska je je najbolji primer na koji način to funkcioniše. Javnost misli da imate neku istočnu opciju i vojnu saradnju sa Rusijom, a svi konkretni pokazatelji govore o saradnji sa Zapadom koja će u budućnosti biti još veća. Mislim da je upravo na tome i zasnovana uslovna blagonaklonost Brisela u javnoj komunikaciji sa Beogradom. Brisel prepoznaju poziciju Beograda kao neminovno prozapadnu gledajući na duže staze. Mora mnogo toga da se promeni da bi se Srbija zaista okrenula prema Istoku. Geografska realnost je takva da je Srbija okružena članicama NATO pakta i izolovana od glavnog toka konflikta interesa između Zapada i Istoka.
