Subota, 20. decembar/prosinac 2014, 21:49 CET

Svijet

Očekivanja od 2013: Politika u senci ekonomije

Berza u Njujorku
Berza u Njujorku
Svet se suočava sa mnoštvom rizika. Jedna ili više zemalja mogle bi da napuste evrozonu. Nasilje na Bliskom istoku se može proširiti. Postoji rizik da se rasplamsaju sporovi između Kine i njenih suseda oko ostrva, što moglo da podstakne intervenciju SAD na Pacifiku. Međutim, pojedinačno najveći rizik je da svi ovi i drugi događaji gurnu svet u novu finansijsku krizu (GFC II), piše Dien Džulijus (DeAnne Julius) u “Fajnenšel tajmsu” (The Financial Times).

Ona je moguća iz tri razloga. Prvo, svetska ekonomija je i dalje krhka i tek se neznatno oporavila od globalne finansijske krize, koja je izbila 2007-8. Domaćinstva i vlade su još uvek opterećeni velikim dugovima. Banke i dalje smanjuju svoje bilanse i suočavaju se sa promenljivom, nepovoljnom regulatornom klimom. Bilo kakav novi šok vodio bi dodatnom sužavanju prostora za njihovo poslovanje.  

Drugo, i fiskalna i monetarna politika dosegle su svoje granice. Globalna ekonomska kriza je dovela do toga da kejnzijanske podsticajne mere, koje se zasnivanju na većim vladinim pozajmicama, u najbolje slučaju su neefikasne a, u najgorem, kontraproduktivne.  

Centralne banke veoma dugo drže nominalne kamatne stope skoro na nuli, ubrizgavajući sredstva u finansijske institucije kroz “kvantitavivno popuštanje”. Međutim, u bankama se suočavaju sa malom potražnjom novih kredita a regulatori im preporučuju da pojačaju svoje rezerve. Kvantitativno popuštanje je pomoglo jačanju banaka, ali taj efekat se nije prelio i na realnu ekonomiju, tako da su sve veće neželjene posledice ovih mera po štediše i penzione fondove. Ukoliko dođe do spoljašnjeg udara, vlade imaju veoma malo instrumenata na raspolaganju da reaguju.

Treće ograničenje je politička slabost. Produžene mere štednje podrivaju političku podršku građana ključnim partijama i ohrabruju ekstremističke stranke – i na levici i na desnici. Naročito su izložene riziku zemlje na periferiji evrozone. Slaba koalicija u Italiji nakon izbora na proleće ili pobeda separatista u Kataoloniji može da označi ne samo početak kraja evra već i da izazove novu globalnu finansijsku krizu.

Međunarodna saradnja je od ključnog značaja da bi se umanjili ovi rizici. Nužno je pažljivo pratiti krizne regione i reagovati blagovremeno. Neophodan je rezervni plan da bi sprečilo proširenje finansijske krize iz jedne zemlje na ostatak globalne ekonomije, a da se pri tom ne posegne za protekcionističkim merama. G20 je očigledno mesto za koordinaciju takvog plana. Nažalost, Rusija će predsedavati ovom grupacijom ove godine, što je još jedan razlog za brigu.

Odlučujuća godina za deglobalizaciju

Poslednjih četvrt veka koji su vodili ka finansijskoj krizi, obeležio je znatan uspon globalizacije, pre svega prekogranični protok finansijskog kapitala. Zapadni preduzetnici su masovno investirali u Kinu i druge zemlje, članice BRIKS-a. Novi fenomen je uspostavljanje protoka kapitala od juga aka severu, s obzirom da su suvereni bogati fondovi iz Azije i sa Bliskog istoka počeli da masovno otkupljuju vrednosne papire razvijenih ekonomija. Najbrže su rasle bankarske prekogranične bankarske pozajmice, uglavnom uz posredovanje Londona. Ambicija Sitibanke (Citibank) bila je da se vidi na uglu svake ulice od Menhetna do Maname. Banka HSBC nam je ponosno govorila da je ona “svetska lokalna banka”.

IlustracijaIlustracija
x
Ilustracija
Ilustracija
Međutim, sa izbijanjem krize, ovaj trend se preokrenuo, piše Hauard Dejvis (Howard Davies) u “Fajnenšel tajmsu”. Prekogranične pozajmice su drastično pale, kao što su smanjene i ambicije ključnih američkih i evropskih banaka. HSBC se povukla iz mnoštva zemalja; Sitibanka i Barkli (Barclay) imaju druge preokupacije. Kontinentalne evropske banke nastoje da ojačaju kapitalnu bazu, a sredstva investirana u zemlje u usponu se realizuju kako bi se poduprli bilansi banaka kod kuće, odnosno u razvijenim zemljama.

Da li ulazimo u novu epohu finansijske deglobalizacije? Ako je to tačno, da li treba da zbog toga brinemo?

Izvesna smanjenja obima kapitala i operacija banaka su neizbežna, pa i dobrodošla. Banke su postale predimenzionirane. Njihovi apetiti su prevazišli kapacitete njihovog digestivnog sistema. Ne treba da žalimo zbog povlačenja (iz Britanije) pojedinih islandskih i irskih banaka. Međutim, postoje znaci da su neka od ovih povlačenja rezultat finansijskog protekcionizma, koji može biti opasan kao i protekconizam u trgovini realnim proizvodima.

U pojedinim slučajevima, pre svega u Evropi, domaće državne regulatorne institucije su naložile bankama da povuku sredstva sa stranih tržišta kako bi očuvale likvidnost. Te su mere posledica možda preteranog učenja lekcije o haotičnom bankrotu Liman bradersa (Lehman brothers).

Američke nadležne institucije insistiraju da strane banke osnuju lokalne podružnice (subsidiaries), sa posebnom kapitalizacijom (kao što to Kanada već čini neko vreme). Čak i u EU, gde banke imaju pravo posluju u celoj Uniji, na osnovu registracije u jednoj članici, sada su izložene pritisku da formiraju lokalne podružnice. Niko ne želi da ponovi debakl sa islandskim bankama, kada su britanska i holandska vlada morali da isplate vlasnike depozita u bankama kojima nikada nisu dali ovlašćenje za rad.

Međutim, ove mere nisu bez posledica i troškova. One dovode do blokade kapitala tamo gde nije nužno, što znači da se on ne koristi optimalno, čime se povećavaju troškovi kreditiranja. Kao rezultat toga, banke se povlače, pre svega sa manjih tržišta, čime se smanjuje konkurentnost. Lokalne vlasti reaguju prilagođavanjem regulative u korist domaćih finansijskih institucija, čime se uvodi diskriminacija.

Međunarodni monetarni fond i Bord za finansijsku stabilnost (The Financial Stability Board) su zabrinuti zbog ovih trendova, prepoznajući u njima opasnost. Ova, 2013-a, biće odlučujuća godina. Da li će centralne banke i domaći regulatori sa entuzijazmom preduzeti mere koje vode finansijskoj deglobalizaciji – kao odgovor na lokalne političke pritiske – ili je moguće pronaći novu ravnotežu, u koju će biti ugrađena iskustva stečena u ovoj krizi, u novom pristupu u kome će biti sačuvani mnogi benefiti od otvorenog međunarodnog finansijskog tržišta?

Pronalaženje pravog odgovora na ovo pitanje je od ključne važnosti.

SAD će potvrditi svoju privrženost Evropi

Ova, 2013-ta, biće godina sporazuma EU i SAD o slobodnoj trgovini, ili u najmanju ruku ozbiljnih pregovora ka ostvarivanju tog cilja. Mada je ova mogućnost najavljivana mnogo puta do sada – ali nije ostvarne zbog ozbiljnih razilaženja oko regulative i subvencija – ekonomski ulog je mnogo veći a politička prepreke ove godine manje, piše An Mari Sloter (Anne-Marie Slaughter) u “Fajnenšel tajmsu”. I EU i SAD je preko potreban brži ekonomski rast. Monetarna politika je u suštini iscrpljena kao instrument, fiskalna politika je sve pooštrenija.
Zastave zemalja članica EUZastave zemalja članica EU
x
Zastave zemalja članica EU
Zastave zemalja članica EU

Ostaje trgovina: proširivanje tržišta uklanjanjem tarifa i – što je još važnije – netarifnih barijera, kao što su licencirani standardi i antidampinške mere.

Pravo je čudo da Obamina administracija aktivno teži transpacifičkom partnerstvu na zapadu i povećava izglede za sporazum sa EU na istoku.

Stiče se utisak da su SAD napokon uvidele da je ekonomska snaga Evrope od strateške važnosti. Državna sekretarka Hilari Klinton (Hillary Clinton) kazala je krajem novembra da “se Amerika ne okreće od Evrope ka Aziji; mi se (zajedno) sa Evropom okrećemo ka Aziji”.

EU je najveća ekonomija sveta; ona je najveći trgovinski i investicioni partner SAD-a i najveći trgovinski partner Kine.

Stvaranje istinskog transatlantskog tržišta osnažuje transatlantsko političko i vojno savezništvo i pomaže i SAD i EU da koordinišu politiku prema različitim azijskim zemljama.

Time se istovremeno stvaraju nove mogućnosti u Atlantskom basenu, poboljšavanju veze sa Afrikom i Južnom Amerikom i podstiču trgovina i investicije između njih. Na kraju, EU može biti važno tržište za sve veći izvor energije iz SAD.

Proširivanje trgovine sa SAD-om i simbolizam novog i trajnog transatlantskog sporazuma može biti politički spasonosno za lidere EU suočenih sa mnoštvo izazova, pre svega merama štednje i političkim bitkama koje im predstoje.  

Time bi EU ponudila nešto novo svojim potrošačima i makar delu proizvođača. Na taj način bi se stavilo do znanja i da SAD ostaje privržene starom kontinentu, kao što su to činile sve vreme od 1958. To bi pojačalo šanse za opstanak i širenje evrozone.

Sve ovo je moguće pod uslovom da se evropske vlade suoče sa poljoprivrednim i drugim lobijima koji su otežavali prethodne napore da se postigne trgovinski sporazum SAD i EU. Sada je pravi trenutak za to.

Svetski lideri treba da slede primer Merkelove

U svetskoj politici postoji mnogo načina da postignete više sa manje napora. Kreatori politike mogu, na primer, da kombinuju ekonomske mehanizme sa odlučnom diplomatijom i ostvare željene rezultate bez sukoba ili trgovinskog rata, piše Jan Bremer (Ian Bremmer) u “Fajnenšel tajmsu”.

U 2013-oj biće svakako vidljivija ovakva taktika, s obzirom da će američki, evropski i kineski zvaničnici odoleti iskušenjima većeg uplitanja u međunarodna pitanja jer se moraju fokusirati na sporna domaća pitanja. Ali, ako su išta naučili u ovoj godini, vodiće računa da ne upućuju prazne ultimatume kao sredstvu spoljne politike.

Angela MerkelAngela Merkel
x
Angela Merkel
Angela Merkel
Obamina administracija je, na primer, upozorila sirijskog predsednika Asada da će “biti posledica” ako upotrebi hemijsko oružje za eliminaciju pobunjenika. Američki minister odbrane Leon Paneta (Panetta) je kazao da “ceo svet posmatra”. Nažalost, svet je video da Vašington povlači “crvenu liniju” koja izgleda podrazumeva da aktuelna Asadova upotreba konvencionalnog oružja za ubijanje sopstvenog naroda neće isprovocirati posledičnu reakciju. Stiče se utisak da će sirijski predsednik nastaviti bitku mnogo više uplašen da opozicione snage ne zauzmu prestonicu Damask, nego da će Obama narediti vazdušne udare u Siriji.

Američki predsednik je, takođe, rekao da neće dozvoliti Iranu da razvije nuklearno oruđje. Međutim, Obama je uglavnom povukao tu liniju da zaštitio političku reputaciju kod kuće. Time, međutim, neće ubediti iranske lidere da se odreknu nuklearnih planova.
SAD i ostatak sveta mogu da nauče lekciju o ultimatumima od Angele Merkel.

Nemačka kancelarka je pažljivo birala reči i dela sve vreme krize u evrozoni. Ta strategija je pomogla u održavanju pregovora, istovremeno sačuvavši joj snažnu podršku javnosti kod kuće. Oni koji povlače linije u pesku rizikuju sopstveni kredibilitet.

U 2013-oj, američka i kineska vlada će nastojati da ostvare obećanja o uvođenju mera u cilju sticanja prednosti u trgovinskom nadmetanju kao i upravljanju rizikom od sukoba u sajber prostoru.

Kina i njeni susedi će nastaviti da razmenjuju pretnje oko suvereniteta nad vodama koje ih razdvajaju. Američki i evropski zvaničnici će zahtevati od Irana da pristane na sporazum o njegovom nuklearnom program.

Evropski zvaničnici će insistirati da vlade Grčke, Španije, Portugalije i Italije nastave reforme. Vlade na Bliskom istoku će međusobno reći da svaka gleda svoja posla. Indija i Pakistan će razmeniti upozorenja oko Avganistana u meri u kojoj NATO bude ubrzao povlačenje svojih trupa.

Međutim, jedino će biti tretirani ozbiljno ultimatumi koji ne iziskuju značajne troškove ili rizike onima koji ih upućuju.

Dragan Štavljanin

stavljanind+rferl.org

Novinarstvom se bavi od 1985. godine, najpre u beogradskom nedeljniku "NIN". Od 1987. godine komentator i voditelj u Prvom programu Radio Beograda. Dobitnik prve nagrade na Festivalu jugoslovenskih radio stanica za komentar 1990. u Ohridu. Od 1994. dopisnik Radija Slobodna Evropa iz Beograda, a od 1999. radi u redakciji u Pragu.

Ovaj forum je zaključen
Komentari
     
Nema komentara u ovom forumu. Budite prvi i dodajte komentar.