Evropska dužnička kriza nije samo ekonomska: to je sve više identitetsko – etnički sukob, piše u “
Internešenel Herlad Tribjunu” (The International Herald Tribune)
Nikolas (Nicholas) Sambanis, profesor američkog univerziteta Jel (Yale).
Nemci moraju da se upuste u javnu debatu o tome šta znači biti Evropljanin, kako dobri evropski građani treba da se ponašaju prema drugim Evropljanima i zašto je jaka Evropa u nemačkom interesu u svetu u kome dominiraju SAD, Kina i sile u usponu kao što su Indija i Brazil. Bez te rasprave i istinskih ustupaka Grčkoj – izlazak Grčke iz evrozone je neizbežan, a time i trijumf parohijalizma na starom kontinentu.
Evropski lideri su se sreli prošle sedmice u Berlinu u trenutku kada su se pojavili novi znaci nadolazeće recesije i, istovremeno, jača uverenje da bi Grčka mogla da napusti evrozonu u narednih godinu dana – što bi imao pogubne posledice po sudbinu evra.
Mnogo je uzroka ove krize – počev od korupcije i kolektivne neodgovornosti u Grčkoj do evropske indstitucioalne rigidnosti i manjkavog koncepta monetarne bez fiskalne unije.
No, ovde nije reč samo o raskalašnoj potrošnji i rigidnoj monetarnoj politici. Evropska dužnička kriza nije samo ekonomska: to je sve više identitetsko – etnički sukob.
Evropska unija je bila politički koncept, dizajniran da obuzda ratnički raspoloženu Nemačku. Smatralo se da evropske institucije mogu da ojačaju ekonomsku međuzavisnost i zajednički evropski identitet, a da Evropljani mogu da imaju koristi od ekonomskog prosperiteta koji će integracija omogućiti.
Elite su mogle da privlače javnost za taj koncept sve dok Evropa napreduje i ima važan međunarodni status. Međutim, Unija je izgubila svoj sjaj. Ona usporava i stari. Njen dugogodišnji saveznik – SAD – sve više usmerava pažnju ka istočnoj Aziji. Njihova zajednička odbrambena politika je isprazna.
Sa opadanjem statusa Evrope, njen već poljuljani identitet će i dalje slabiti i građani bogatijih evropskih država će se verovatno sve više identifikovati nacionalno – kao Nemci ili Francuzi – a ne kao Evropljani.
Zbog toga će biti sve manje spremni da plaćaju poreze za spasavanje etnički različitih južnih Evropljana, pre svega kulturno udaljenih Grka. To će smanjiti mogućnost bilo kakve fiskalne integracije koja bi mogla da spase evro.
Rezultat je začarani krug: vratila se politika etničkih identiteta; etničke razlike su sve naglašenije, a sve strane su se vratile stereotipima i stigmatizaciji protivnika, koristeći jezik ili poteze koji imaju za cilj da dehumanizuju i, time, opravdaju neprijateljske postupke. To je zajednički okvir za nacionalne sukobe širom sveta, a evidentno je, takođe, i danas u Evropi.
Trijumf parohijalizma na starom kontinentu
Klizanje ka etničkom sukobu u Evropi nije nasilno, međutim, može biti destruktivno i ekonomski i politički. Uzmimo kao primer tenzije koje već duže vreme traju između Grčke i Nemačke. Nedavno istraživanje javnog mnjenja je pokazalo da većina Nemaca želi da Grčka napusti evrozonu ukoliko brzo ne sprovede reforme, mada mnogi analitičari smatraju da bi izlazak Grčke imao nemerljive troškove po samu Nemačku. Očito je da nešto dublje motiviše nemačku publiku.
Prema nedavnoj studiji
Mihaela Behtela (Michael Bechtel),
Jensa Hajnmilera (Jens Hainmueller) i
Jotama (Yotam) Margalita, stav nemačkih birača prema spasavanju drugih zemalja se može objasniti nivoom njihovog “kosmopolitizma”, ili u kojoj meri se geografski i kulturno identifikuju sa drugim grupama.
Zastave EU i Grčke
Veća je verovatnoća da će oni koji su kosmopolitskije orijentisani podržati nemački paket pomoći južnim susedima.
Nažalost, kosmopolitizam može biti prva žrtva rastućih etničkih tenzija, s obzirom da je narod prijemčiv za sve snažniju političku demagogiju, čime jača pozicija ekstremista. Sve je više primera stigmatizacije u Evropi – od omalovažavajućih izraza PIGS (kojim se označavaju zemlje sa ekonomskim problemima – Portugalija, Italija, Grčka i Španija), do medicinskih analogija infekcija na severu Evrope koje se prenose sa zaraženog juga. Takođe, Nemci podučavaju Grke kako da žive, a Grci odgovaraju tako što Nemce nazivaju nacistima.
To nije samo rezultat ekonomskog zamora ili straha. To je ponovno predvidljivo oživljavanje tvrde politike nacionalnih identiteta, a Evropska unija se nadala da ih je potisnula u istoriju. Doduše, mnogi Grci, pre svega oni koji žive u inostranstvu, i dalje podržavaju evropsku liniju o “korišćenju terapije” koje propisuju evropski doktori, ma koliko bila bolna.
Zašto? Neki se boje socijalnih potresa koje bi mogla da izazove prelazak na drahmu. Drugi brinu da će populistički političari odustati od svih strukturalnih reformi ukoliko ne bude evropskog nadzora. Međutim, socijalna psihologija sugeriše da se mnogi Grci očajnički drže za poslednji ostatak njihovog evropskog identiteta, koji im omogućava više samopoštovanja nego alternative – bliskoistočni ili balkanski identitet koga su pokušavali decenijama da se oslobode. Zbog okrnjene reputacije pojedini Grci se grčevito oslanjaju na svoj evropski identitet. Međutim, čak i to ne može trajati unedogled.
Nemci moraju da se upuste u javnu debatu o tome šta znači biti Evropljanin, kako dobri evropski građani treba da se ponašaju prema drugim Evropljanima i zašto je jaka Evropa u nemačkom interesu u svetu u kome dominiraju SAD, Kina i sile u usponu kao što su Indija i Brazil. Bez te rasprave i istinskih ustupaka Grčkoj – izlazak Grčke iz evrozone je neizbežan, a time i trijumf parohijalizma na starom kontinentu.