Dnevnik: Protesti su plod svesti da smo svi u istom loncu

Dnevnik je vodila Biljana Žikić, dr medijskih studija, prevoditeljica, istraživač i novinarka u Sloveniji. Počela ga je pisati 22.decembra kada je Slovenija i službeno dobila novog predsjednika, u tjednu koji su obilježili protesti i bunt građana i u kojem je i Dan državnosti Slovenije proslavljen pod jakom policijskom zaštitiom.

Subota, 22. decembar
U Ljubljani uveliko traje „veseli decembar”. Ovde je to jedno od najlepših doba godine kada se starim ljubljanskim ulicama ukrašenim novogodišnjim lampionima razleže miris karanfilića i cimeta, a ljudi se druže i raduju šćućureni jedan uz drugog u grupicama, pored improvizovanih barova i izložbenih kućica. Nazdravljaju kuvanim vinom i razmenjuju lepo upakovane sitne poklone, počinjući i završavajući razgovor sa najlepšim željama za novu godinu: „enga srečnega pa zdravega”.
Ove godine, međutim, najbolja zabava je ispred nekih drugih kuća, koje zovu i „hramovima demokratije”. Tako je bilo i sinoć ispred zgrade skupštine, na Trgu republike. Pozivu na svenarodni slovenački ustanak organizovanom preko društvenih mreža, odazvalo se prema procenama slovenačkih medija, od osam do deset hiljada ljudi, a prema mojim procenama bilo ih je najviše do sada, računajući ulične skupove u poslednjih deset godina od kada sam ja ovde. Ono što je karakteristično za ove proteste jeste njihova generacijska, socijalna, etnička, ideološka i svaka druga raznolikost. Na protestu su bili svi. Bile su uglađene ljubljanske gospođe sa svojim muževima, studenti i studentkinje, tinejdžeri, alternativci svih opredeljenja, slovenački veterani, anarhisti, sindikalisti, radnici i radnice, javne ličnosti, sve do porodica sa sitnom dečicom. Iako se radi o masi ljudi koja stoji ispred čelične ograde kojom je parlament opasan i ispred policajaca čijoj bi robocop opremi pozavideo i sam Peter Weller, ljudi su opušteni, ljubazni, fini, vaspitani, nasmejani, otvoreni za razgovor, za nove kontakte, za razmenu energije i informacija. Neki od policajaca imaju maske sa otvorima za oči i izgledaju zastrašujuće, dok se drugima vide lica i opremu im krase crveni karanfili. Karanfile policajcima dele devojke, a uglavnom ih svi ponuđeni rado prihvataju. Danima pre okupljanja su internetom i ostalim medijima kružile priče o tome da su i policajci samo loše plaćeni radnici koje šefovi maltretiraju i koji se teško probijaju iz meseca u mesec baš kao i svi mi koji stojimo ispred njih.
Za tri sata stajanja i lagane šetnje uspela sam da sretnem više porodičnih prijatelja, nekoliko bivših kolega i profesora, da upoznam neke jako prijatne ljude, da čujem odlične muzičare, pevače i umetnike. Protest polako poprima oblike karnevala, druženja i uživanja i postaje mesto gde ljudi vole da dođu i da im ne bude dosadno čak i kad je ispod nule.
Iako izgleda da su protesti plod mržnje nas protiv njih, građana i građanki protiv korumpirane, pokvarene i pljačkaške vlasti, mislim ipak drugačije. Uzrok protesta je ljubav – nas, jednih prema drugima, prema jadnoj uništenoj pravnoj i socijalnoj državi, prema našoj deci koja sede gladna u školskim klupama, prema životu koji mora da bude dostojan čoveka. Protesti su plod svesti da smo svi u istom loncu i da nas neko godinama strahovito vuče za nos. Više nije važna etnička pripadnost, boja kože, seksualna orijentacija, ideološka usmerenost, bitno je jedino da uhvatimo lopove. Oseća se zajedništvo, odlučnost, briga jednih o drugima, radost što smo svi upravo tu, a ne ispred televizora kod kuće psujući sebi u bradu one koje su nas doveli na rub provalije. Love is in the air – očigledno je ljubav jedno od najrevolucionarnijih osećanja. Obećavajuće.

Nedelja, 23.decembar
Sinoć smo i zvanično dobili novog predsednika. Borut Pahor je položio zakletvu na svečanoj sednici u parlamentu i obećao da će raditi za dobrobit cele zajednice. Nije jasno na koju zajednicu je mislio, s obzirom da je građanima i građankama, pripadnicima zajednice o kojoj on priča, parlament u vreme njegovog polaganja zakletve bio potpuno nedostupan. Mogli su da ga posmatraju samo iz sigurne daljine od nekoliko stotina metara. Parlament je bio pod teškim obezbeđenjem, ograđen čeličnom ogradom uz prisustvo jakih snaga policije i specijalnih jedinica pod punom ratnom opremom. Tamo se nalazio ceo politički vrh Slovenije, predsednici vlade i opozicije, poslanici, ministri, diplomatski zbor, vrh sudstva i crkveni velikodostojnici. Po završetku svečanosti, mnogi od njih preselili su se u Cankarjev dom gde su proslavljali Dan samostalnosti i jedinstva.
I glavna državna svečanost povodom dana kada se pre 22 godine 95% građana Slovenije koji su učestvovali na plebiscitu odlučilo za samostalnu državu, održana je pod jakim snagama policije. Dok je političko-sudska elita slavila u Cankarjevom domu, slovenački umetnici, poznati pesnici, pisci, muzičari slavili su ispred Cankarjevog doma. Organizovali su svoju proslavu pod nazivom Profestival – proslava građanskog jedinstva. Dve paralelne proslave, dve stvarnosti, dva sveta, dve kaste odvojene čeličnim ogradama. Politička elita koju čuvaju odredi specijalne policije od sopstvenih građana. Govori premijera Janeza Janše i novog predsednika Boruta Pahora koji nemaju veze sa realnošću. Sve to je juče najslikovitije pokazalo koliko je danas u Sloveniji dubok i nepremostiv jaz između naroda i vlasti. Zato su i zahtevi demonstranata radikalni: smena premijera i svih njegovih ministara, smena svih političkih aktera, promena državnog uređenja, čišćenje i sređivanje države, novi zakoni, potpune promene, nova lica u politici.
Naime, i novi predsednik Borut Pahor nažalost nije nov, kao ni većina onih koji su na vlasti (ili u opoziciji). Bio je poslanik, predsednik skupštine, premijer, a sada je i predsednik države. Smenjuju se funkcije, koalicije, pravci desno-levo-sredina-levo-desno, a sve vreme o našim sudbinama odlučuju zapravo ista lica koja gledamo i slušamo više od dvadeset godina. Postalo je otužno i dosadno. Vređa inteligenciju i dobar ukus.

Ponedeljak, 24. decembar
Na televiziji danima već gledamo Deda Mrazove i slušamo božićne praporce. Gužve na ulici, u prodavnici, u banci, u biblioteci, u pekari. Šta god želite da uradite i gde god da krenete treba vam duplo više vremena i energije. Svi su nervozni i svi nekuda žure. Ljudi se izbezumljeno sudaraju u tržnim centrima velikim kolicima, na ulici se guraju, svađaju i psuju. Pritisak je ogroman: treba imati, treba kupiti, treba se svega setiti, treba biti porodičan, treba biti srećan, treba biti zadovoljan, zahvalan, veseo. Toliko “treba” i „mora” u proslavljanju Božića. Nije ni čudo što se najviše samoubistava dešava upravo u ovo vreme.
Pripreme za proslavu Božića pretvaraju ljude u agresivne potrošače (kupiti što više i što pre), licemere (smešiti se i biti radostan po naredbi), nesrećnike (pa nećete valjda dozvoliti sebi da budete sami, radite i jedete tunjevinu iz konzerve baš na Božić? Strašno. Zaslužili ste krucificiju.). Gledajući ljude kako padaju na nos ne obazirući se na bližnjeg svog u jeku božićne groznice, razmišljam kako su ljudi na protestu u petak bili blagi, nasmejani, puni ljubavi i brige za drugog, praveći jedan drugome mesto, govoreći “dobro veče, izvinite, i kako ste”, i bez ijedne psovke.
Za premijera Janeza Janšu ljudi na ulici su zombiji. Na twiteru je njegova Slovenska demokratska stranka prokomentarisala masovne proteste rečima: „Komunistička internacionala, retorika građanskog rata, totalitarni simboli? Ustanak zombija, a ne ustanak naroda.” Naravno, Janševa izjava je komična i pokazuje kako čelnici država u ovakvim situacijama gube dodir s realnošću i kontakt sa svojim građanstvom. Odgovori na društvenim mrežama bili su momentalni, kreativni, duhoviti i razigrani: „Zombiji, probudite se. Svi smo mi zombiji, koji će se transformisati u aktivne i odgovorne građane i građanke. Zauzmimo ulice, trgove, probudimo i druge uspavane zombije. U Sloveniji ćemo konačno stvoriti novi filmski žanr: politički triler”. Sećam se još jednog „lepog” izraza koji je upotrebljen za one koji pozivaju na otpor i šire antifašizam, a to je „institucionalizovana horda”. Izraz je upotrebio dr Boštjan M. Turk i tako okarakterisao Radio Študent, Mirovni inštitut, Radničko-pankerski univerzitet, klub Gromku (Metelkova mesto) i ženski hor Kombinat. Ponosna što sarađujem sa više pobrojanih hordi. Nije mala stvar biti u tako dobrom društvu.

Utorak, 25. decembar
Sva sreća što je moja svekrva neopterećena “božićnim moranjima” i vrlo fleksibilna osoba. To nas svake godine spasava užasa griže savesti zbog nepoštovanja božićnih ceremonijalnosti. Na ručak stižemo kad stignemo i kad pozavršavamo sve obaveze, kao što je, na primer, slanje projekta u poslednjem trenutku, pisanje članka na Badnju noć do šest ujutru zbog kašnjenja sa rokovima ili zaboravljanje poklona kod kuće i vraćanje sa pola puta do Primorske.
Srećom ovde imam sa kim da podelim svoj sarkazam na temu crkvenih dogmi. Iako su vlastodršci svojim zakonima, korupcijom, nepotizmom, nedelujućim sudstvom, krađom i ostalim kriminalnim i neetičkim radnjama uspeli da dovedu relativno mladu demokratsku državu do samog dna, ipak nisu uspeli u onome u čemu su vlasti u ostalim zemljama bivše Jugoslavije čini mi se bile vrlo uspešne - u klerikalizaciji društva.
U Sloveniji su ljudi uglavnom vrlo kritički nastrojeni prema mešanju crkve i države i vrlo jasno razlikuju ove dve tvorevine. Javne škole niko ne okađuje, po zidovima škola nema svetaca - takav čin bi zasigurno izazvao veliki otpor javnosti. Nema masovnih venčavanja u crkvi i bogobojažljivog prećutkivanja.
Voditeljka TV dnevnika na RTV Slovenija 1 je doista danas imala blaženi osmeh na usnama, oči su joj svetlucale, a kosa je bila nekako romantično uređena i naravno ceo dnevnik bio je posvećen dobročiniteljstvu. Međutim, primetila sam da pored nje nije bilo jelke. Za razliku od dnevnika Radio-televizije Srbije za Božić gde svake godine zbog ogromnog okićenog badnjaka jedva uguraju voditeljku u kadar. Osim toga, venčanje u crkvi u Srbiji je postalo gotovo obavezni deo svakog venčanja, bez obzira na to da li su mladenci vernici ili nisu. Nema više kuće bez svetaca i kandila, bez obzira da li su domaći zaista vernici ili nisu. Nije pristojno o tome uopšte raspravljati, u to se ne dira, baš kao što se nekada nije diralo u Tita i partiju. Kako se nekada sankao Jože, sada se sanka mali Rastko. Ni kriv ni dužan.
Kao pripadnica srpske manjine u Sloveniji, radeći na očuvanju svog etničko-verskog identiteta, odlazila sam u ovdašnju srpsku pravoslavnu crkvu, iako mi se od početka nije svidelo to što su sveće bezobrazno skupe i što je prodavac sveća okićen debelim zlatom. Ali bila sam uporna. Sve dok me mladi, tek postavljeni sveštenik, nije upitao vrlo ozbiljnim i prekornim glasom: “A kad ti misliš da krstiš muža?”

Sreda, 26. decembar
Još jedan neradan, praznični dan. Proslavljamo Dan samostalnosti i jedinstva. Plebiscit za samostalnu Sloveniju održan je 23. decembra, a na današnji dan su proglašeni rezultati. Ponovo državne proslave, vlastodršci pozivaju na slovenačko jedinstvo. Očigledno i dalje ne shvataju da im nikakve “patriotske” parole više ne mogu pomoći. Ljudi su gladni, prevareni i aktivni.
U dnevniku RTV Slovenija slušam o rezultatima novih zakona koji su uvedeni početkom ove godine: oko 100.000 dece ostalo je bez dečijih dodataka, socijalni dodatak prestalo je da prima 38.000, 23.000 studenata i đaka ostalo je bez državnih stipendija, socijalna primanja ove godine izgubilo je 185.000 ljudi. “Ovo socijalno zakonodavstvo predstavlja autoput u sve veću raslojenost društva i povećanje siromaštva”, kaže dr Bojan Regvar iz Socijalne zbornice Slovenije. Na udaru su najslabiji i najnemoćniji – deca.
Bivša Janšina piarkovka vlade Alenka Paulin na Twitteru nudi rešenje za gladnu decu u slovenačkim školama. Posle jednog posta o tome da je „teta koja govori holandski upravo ispekla goluba”, ona kaže: „to sa golubom je ideja za slovenačke škole, da deca ne budu više gladna…” Svoj cinizam opravdava time da je samo htela upozoriti na to da u slovenačkim školama nema gladne dece, odnosno da su to levičarska naklapanja. Alenka Paulin ne vidi i ne čuje potresne priče dece i roditelja koje se sve više pojavljuju u medijima a govore o strategijama golog opstanka: u porodici se dogovaraju da li će imati ručak ili večeru i piju puno vode da ne bi osećali glad. Ona živi u drugom svetu i ne deli istu sudbinu sa “zombijima”. O kakvom, dakle, jedinstvu pričate, dragi vlastodršci?

Četvrtak, 27. decembar
Razmišljam danas o tome kako su sve stvari za nešto dobre. Sa jedne strane, žao mi je što moram ponovo na sopstvenoj koži da doživljavam propadanje države. U Srbiji sam već jednom prošla kroz sve te faze: iznenađenje, nepoverenje, ogorčenost, apatija, beznađe. Sa druge strane mi je drago što ponovo prisustvujem veličanstvenim građanskim protestima i ponosna sam što sam baš sada ovde, kao što sam bila ponosna ‘96. i ‘97. na svoje sugrađane u Beogradu. Nemoguće je ne vući paralele. Već i same parole ovdašnjih protesta ukazuju da otpor svuda ima iste obrise, a potezi vlasti svuda tako neinventivno liče jedni na druge. Znam da je „gotov” i da su „gotovi”, a ipak razmišljam da bi mi bilo mnogo lakše negde u Australiji ili Kanadi. Naravno, i to su opcije, ali još je rano za njih. I iz Srbije sam otišla tek kada sam Slobodanu Miloševiću videla leđa.
Nisu problem samo pokvareni političari, ovde su problem i pokvareni zakoni. Svaki drugi moj poznanik je ovde opljačkan i pokraden na jedan ili drugi način. I sve to po zakonu. Ljudi kradu po zakonu. Zakoni su napisani za lopove. Glavni princip krađe jeste da firma napravi dugove, zatim vlasnik otvori drugu firmu na koju prenese sva sredstva i dalje normalno radi, a ovu prvu ostavi u dugovima. Posle izvesnog vremena se obrati sudstvu koje potvrdi „stečaj” ili „prisilno poravnavanje dugova”. Ovo drugo ne znači da vlasnik mora poravnati dugove, već da svi oni kojima je on dužan moraju, prisiljeni zakonom, da prihvate da im on nije više ništa dužan ili da im je dužan samo određeni procenat iznosa koji će oni dobiti u nekoliko sledećih godina. Ljudi jednostavno kradu masovno jer im zakon, ne samo to dopušta, već ih i u tome stimuliše.
Međutim, mnogo je više pokradenih nego onih koji kradu, a masovnost i učestalost takvih kriminalnih radnji koje sudstvo podržava, dostigla je svoju kritičnu tačku. I to je jedan od razloga zašto ljudi izlaze na ulice. Kao što kaže Marcel Štefančič jr. u zadnjoj Mladini, situacija je jasna: „Sa jedne strane stoje oni koji nemaju više šta da izgube, a sa druge strane oni koji mogu izgubiti sve”.

Petak, 28. decembar
Konačno malo vremena za sastavljanje planova za sledeću godinu i čitanje. Radeći na jednoj srpsko-slovenačkoj televiziji, ostala sam, pre otprilike godinu dana, bez plate za više meseci predanog rada. Pošto naravno to nije bila moja odluka i nisam pristala da volontiram za datu televiziju, već je moj besplatni rad iznuđen, bila sam vrlo ljuta. Posle obijanja pragova sudova, različitih pokušaja da ostvarim svoje pravo na plaćeni rad i poštovanje potpisanih ugovora, pre nekoliko meseci sud je potvrdio čuveni otpis dugova (“prisilna poravnava”) i vlasnicima stavio u džep više od milion evra. Mi, radnici, ostali smo praznih džepova. Umesto daljeg vitlanja papirima i obijanja pragova institucija ili gutanja antidepresiva, odlučila sam da uzmem kameru u ruke. Počela sam da snimam film o medijskim radnicima i radnicama u Sloveniji i kriminalnim radnjama udruženih snaga srpskih i slovenačkih vlasnika medija. Sa svakim novim intervjuom i podatkom otvaraju se nova vrata. Svaki novi razgovor sa ljudima koji rade na medijima u Sloveniji, čija su svedočenja potresna i neverovatna daje mi novu snagu i upornost. Na pamet mi pada pečena hobotnica koju su demonstranti juče odneli na poklon gradskim vlastima u Mariboru. Pravim planove.
Trilogija “V imenu države”, Mateja Šurca i Blaža Zgage čeka me na polici. Trenutno najčitanija knjiga u Sloveniji o švercu oružja u ratovima 90-ih godina na području bivše Jugoslavije, autorima je donela prestižnu nagradu za istraživačko novinarstvo CEI/SEEMO. Kažu da je u tom objavljenom istraživanju, proizvodu višegodišnjeg neumornog rada dvojice slovenačkih novinara, kojima se tokom rada na knjizi pretilo i smrću, brižljivo i studiozno sakupljeno sasvim dovoljno dokumenata i detalja za podizanje optužnice za šverc oružjem protiv Janeza Janše.
Jedva čekam da počnem sa čitanjem.