Kriza na severu Kosova je veštački proizvedena

Nakon raspoređivanja EULEX-ovih i kosovskih carinika i policajaca na prelaze Brnjak i Jarinje, a u atmosferi blokada i protesta kosovskih Srba, Erik Gordi, ekspert za jugoistočnu Evropu sa londonskog Univerzitetskog koledža, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa da situacija može da se razreši ili mirno tako što će se minimizovati konfrontacije ili može da se radikalizuje.

Što se tiče političkog vođstva i na Kosovu i u Srbiji, ovaj analitičar smatra da se od njih ne može očekivati previše jer su, izgleda, napravili istu računicu – da imaju više koristi od eskalacije nego od rešavanja problema dogovorom i smirivanjem strasti. 

RSE: EULEX i kosovski carinici i policija rasporedili su se na prelazima Brnjak i Jarinje, lokalni Srbi postavili su blokade i organizovali proteste u Mitrovici. Kako ova situacija na severu Kosova može dalje da se razvije?

Gordy: Postoje samo dve mogućnosti: ili da se razreši mirno tako što će strane izdejstvovati sporazum koji će minimizovati početne konfrontacije ili, pak, da se radikalizuje i povuče ka nasilju.

RSE: Kad kažete da može da se radikalizuje i da povuče ka nasilnim metodama, kakvi konkretni okidači za nasilje vam se čine realnim?

Gordy: Pa, recimo nešto slično julskom scenariju borbe različitih strana za kontrolu nad graničnim prelazima. Ali, mnogo šta u aktuelnim događajima budi žive asocijacije na scenario balvana i blokada puteva u Hrvatskoj 1991. godine.

RSE: Dakle, mislite da postoji prostor za takve asocijacije i reminiscencije?

Gordy: Da, zaista to mislim. Mnogi danas smatraju da je u Hrvatskoj moralo da dođe do rata, da je takav razvoj događaja bio neizbežan, ali zaboravljaju da je bilo napora da se situacija smiri i da se spreči eskalacija tih incidenata u ratni sukob. Setimo se, takav napor je postojao kad je, recimo, Jovan Rašković u Hrvatskoj pokušavao da otvori dijalog i postigne dogovor; napore da postignu sporazum na lokalnom nivou i da svedu tenzije na minimum ulagali su i drugi odgovorni lokalni funkcioneri, kao što je bio Reichl Kir. Međutim, energija i napori tih i drugih lokalnih lidera propali su zato što nisu imali podršku vladajućih političkih vrhuški. Politički centri hteli su eskalaciju sukoba. Drugim rečima, čini mi se da, generalno govoreći, situacija izgleda kao nešto već viđeno svima onima koji su posmatrali početak konflitata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Hoću da kažem da čak ni tada, uoči tih ratova, nije bilo masovnog entuzijazma za nasilje, ali advokati ratnog nasilja proizvodili su incidente koji su onda polako vodili tome da ljudi počnu da se opredeljuju za ovu ili onu stranu. A upravo to se događa i sada. Naravno, to ne znači da će strategija koja se zalaže za nasilje pobediti,  ona može biti i poražena, ali da bi bila poražena, neophodni su odgovorni političari i odgovorne institucije.

RSE: Ima li sada na sceni odgovornih političara?

Gordy: Neko vreme sam verovao da ih ima. Kad je Kosovo 2008. godine proglasilo nezavisnost, nije došlo do izbijanja nasilja na severu Kosova. Ja mislim da je razlog što tada nije izbilo nasilje to što su lokalne policijske snage – i na srpskoj i na albanskoj strani – komunicirali jedni sa drugima kako bi to sprečili. U to vreme, dakle, bez obzira na stavove najviših zvaničnika u vladi, postojali su odgovorni ljudi na srednjim i nižim nivoima vlasti koji su situaciju držali pod kontrolom, pa se tako konflikt sveo na sukob saopštenjima za medije, a ne na sukob koji bi bio opasnost po gradjane. Smatram, međutim, da je sada konflikt toliko eskalirao i da ima toliko  političara koji baš u konfrontaciji vide profit, da oni malobrojni odgovorni pojedinci gube uticaj na situaciju.

Sporazumi će biti nametnuti spolja

RSE: Ako je tako, čemu se onda možemo nadati, šta nas može zadesiti?

Gordy: Što se tiče političkog vođstva i na Kosovu i u Srbiji, mislim da ne možemo očekivati previše. Izgleda da su oni napravili istu računicu – da imaju više koristi od eskalacije nego od rešavanja problema dogovorom i smirivanjem strasti. To verovatno znači da će svi eventualni sporazumi biti nametnuti spolja. A, ako se nameću spolja, to onda znači da će ta rešenja biti sklepana na brzinu, da neće dovoljno uzeti u obzir interese ljudi na terenu i da ni na Kosvu ni u Srbji neće biti percipirana kao legitimna.

RSE: Kad pogledate na kosovski i srpski teatar, koje činioce biste prepoznali kao advokate mirnog rešenja? Ko bi bio za, a ko protiv smirivanja tenzija?

Gordy: Žitelji severnog Kosova nemaju nikakav interes za izbijanje nasilja, ako ostavimo po strani organizovane i finansirane kriminalne grupe među njima.

RSE: Koliko su prema vašim informacijama te grupe uticajne?

Gordy: Ne, nisu mnogo uticajne. U tim grupacijama na delu su preplitanje straha i intesesa koje ostvaruju kroz tokove novca. Setite se paljenja prelaza Jarinje u julu mesecu. Imate grupu koja je tada iz centralne Srbije otišla na sever Kosova – brigadu Cara Lazara. Dakle, reč je organizovanim volonterima i naoružanim grupama o kojima vlada u Beogradu godinama ima informacije, a uprkos tome toleriše njihovo delovanje. Ne znam koliko je sada takvih i sličnih grupa i koliko su opasne, ali čujemo da Srpska radikalna stranka šalje svoje pripadnike na sever Kosova. To je, doduše, mala partija, koja nema značajnijeg uticaja, ali je to svakako idikativno.

RSE: Kako gledate na odnos vođstva Srbije i takvih nasilju sklonih desničarskih grupa? Mislite li da je Beograd poslao snažnu poruku da nasilje nije dopušteno ili da je ta poruka ovih dana bila suviše mlitava i nečujna?

Tadić u strahu

Gordy: Mislim da su oni u strahu i da se iz tog straha boje da pošalju jasnu poruku.

RSE: Ko je u strahu?

Gordy: Posebno Tadić. Setite se incidenta na panel diskusiji o bezbednosti u Beogradu 15. septembra, koji je izazvao ruski ambasador u Srbiji Konjuzin. On je u svojoj dugoj adresi upitao ima li na tom skupu uopšte Srba i zašto ne brane interese svoje zemlje. Pazite, taj incident on je proizveo odmah posle govora predsednika Tadića. Nakon što je iskritikovao auditorijum i govornike na tom skupu zato što ne pokreću teme koje on smatra vitalnim, ruski ambasador je otišao i korak dalje: rekao je, naime, da će Rusija i srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić braniti srpske interese. Što je trebalo da poruči da drugi srpski političari to neće činiti, da neće braniti interese svoje zemlje. Dakle, to je bio Konjuzinov pokušaj da srpsku vladu i vladajuću koaliciju podeli na nacionalni i nenacionalni blok. Očigledno je da je to u redovima nenacionalnog bloka proizvelo dosta straha i da se on zato priklonio strategiji da pusti nacionalni blok da radi šta hoće.

RSE: Ono što ste upravo rekli jeste da se Tadić uplašio nacionalista i da je manje-više kapitulirao pred njima?

Gordy: Da, mislim da jeste. Ma koliko da je čovek mogao steći utisak da je u pitanju samo incident, da je ruski ambasador imao tek kratak i iznenadan napad besa, smatram da je on tačno znao šta je radio – sledio je veoma jasnu političku strategiju.

RSE: Ne smatrate li da je veoma čudno da nakon tako grubog diplomatskog incidenta koji je Konjuzin napravio, nema reakcije srpskog državnog i političkog vrha? Jedina reakcija, kritika Konjuzinovog diplomatskog gafa, stigla je iz redova Liberalno-demokratske partije.

Gordy: Ne mogu da zamislim ni jednu vladu na svetu koja posle takvog ometanja konferencije ne bi pozvala Rusiju da povuče svog ambasadora.

RSE: Još jedna bizarna stvar pada u oči u Srbiji. Direktor srpske vlade za komunikaciju sa medijima izjavio je da su na prelaze Jarinje i Brnjak raspoređeni carinici i policija EULEX-a, da kosovski predstavnici carine i policije neće imati značajniju ulogu. Naglasio je da situacija nije dramatična, da Srbi nemaju razloga za strah i da ovo nije dan „D“ Na drugoj strani, predsednik Tadić, šef diplomatije Jeremić dramatizovali su situaciju kao da se radi o danu „D“. Kako razumeti ove oprečne stavove?

Gordy: Istina je da zaista nema govora o tome da je u pitanju dan „D“. Činjenica da će carinici i policija biti raspoređeni na te prelaze neće uopšte doneti nikakve promene u svakodnevni život ljudi dole. Smatram, međutim, da je Vlada podeljena, da u njoj postoje oni koji smatraju da je ovo dobra prilika da se u svrhu predizborne kampanje pribavi korisna populistička priča.Mislim da tu uopšte nisu važni pečati i carinici nego upotreba tih tema u unutrašnjepolitičke svrhe. Ono što je najvažnije jeste kalkulacija vladajuće elite da je najpreči cilj zadržati vlast. Dakle, njihova želja da pobede na izborima jača je od želje da svojoj zemlji omoguće kandidaturu za EU. Stvar je, verovatno, u tome da je prema njihovoj računici Evropa i sama u krizi i da stoga nema potrebe pristajati na svaki njen zahtev, da ti zahtevi mogu i da sačekaju. Naročito ako se to saginjanje pred Evropom uporedi sa profitom koji donosi zadržavanje patronata u domaćem  političkom teatru, odnosno, sa profitom koji donosi ostajanje na vlasti. Drugim rečima, oni mogu da priušte sebi da im zemlja i narod trpe štetu, ali ne i da sami trpe štetu.

RSE: Dakle, Srbija je veštački proizvela ovu krizu oko severa Kosova?

Gordy: Da, ali ne bih rekao da je to samo Srbija učinila. Tačijeva strategija je, otkako je postao premijer, zapravo ista. Svestan da međunarodna zajednica neće sama, bez pritiska učiniti mnogo, da Evropa nije pokazala preveliko interesovanje za Kosovo, kreirao je incidente koji će protresti to zamrznuto stanje i pokrenuti do tada neaktivne faktore na akciju.

RSE: Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej pozvao je Srbe na severu Kosova da ostanu na Kosovu i da budu jedinstveni. Poručio je, međutim, i ovo: "Iako stradate, znate zašto stradate, ako budete morali krv da prolijete, znate zašto to činite. To je sveto mučeništvo i odbrana svete zemlje“. Kako ovu poslednju poruku komentarišete?

Gordy: Rekao bih da se crkva ponaša veoma bizarno u poslednjih dvadeset godina – pri tom, ne samo Srpska pravoslavna crkva, tako nastupaju i druge konfesije širom čitavog regiona. Crkva pokušava time da ostvari sopstveni politički legitimitet. Ona je, po definiciji, duhovna institucija, ali ne treba zaboraviti da je to i organizacija koja kontroliše ogromna imanja i koja želi i politički uticaj. Dakle, strategija crkve od ranog devetnaestog veka do današnjih vremena je da afirmiše svoj politički uticaj identifikujući se sa retrogradnim nacionalno-populistčkim snagama.

RSE: Može li se, medjutim, tolerisati da prvi čovek Srpske pravoslavne crkve ne baš sasvim implicitno, poziva ljude da proliju krv?

Gordy: Rekao bih da čak i sa stanovišta Crkve kao institucije čovek to ne bi očekivao od odgovornog pastora. To je više u duhu srednjovekovne nego savremene crkve.

RSE: Ono što još više iznenađuje jeste da nema nikakve reakcije sa bilo kog nivoa vlasti u Srbiji na ovakvu poruku.

Gordy: Nema zato što vlast izbegava da se upušta u bilo kakve polemike sa Crkvom, nezavisno od toga o kakvim pitanjima i problemima je reč. Ona se plaši da se upusti takve polemike ne samo sa Srpskom pravoslavnom crkvom nego i sa drugim verskim zajednicama u Srbiji – sa islamskom zajednicom, recimo. Deo ovakvog ponašanja može se možda objasniti i nasleđem komunističkog perioda. Vlast se toliko plaši mogućnosti da bude percipirana kao protivnik religije i crkve, da neretko završava u položaju potčinjenosti ili apatije kad je u pitanju delovanje Crkve i religijskih institucija.