Još jedan zakon, praćen degutantno učestalim promocijama nadležne ministarke, ubrzo se ispostavio kao Potemkinovo selo. Ili još jedna „napredna“ bajka - kako ko voli.
Bingo, zaradovše se svi, kad je Zorana Mihajlović, ministarka za građevinarstvo i infrastrukturu, konačno progurala Zakon o planiranju i izgradnji, koji nalaže da se od 1. marta građevinska dozvola dobija na jednom opštinskom šalteru za samo 28 dana.
Kao što je poznato, Srbija je tradicionalno na gotovo poslednjem mestu u svetu jer se taj nasušni papir u njoj čeka više od godinu dana.
No, ne lezi vraže, radovanje bi kratkog veka jer se vrlo brzo otkrilo da je na delu još jedno Potemkinovo selo.
Naime, pre nekoliko dana je Ronald Seliger, predsednik Nemačko-srpskog privrednog udruženja, rekao je da šta vredi što se građevinska dozvola može dobiti za mesec dana kada ispunjavanje uslova za podnošenje zahteva za dozvolu i dalje traje mesecima. Dodao je da nemačke firme u Srbiji pokazuju veoma pesimističan stav u pogledu perspektive poslovanja. I dok se građanima serviraju spinovi da je Srbija najbolje mesto za biznis u regionu, kao bomba je pre par sedmica odjeknula vest da su tri velike nemačke kompanije, posle ispitivanja uslova za ulaganje u Srbiji i Makedoniji, odlučile da investiraju i zapošljavaju u Makedoniji. I to usred tamošnjih političkih turbulencija.
Vratimo se onim birokratskim preprekama koje nam je otkrio nemački biznismen. Najveća među njima je poremećaj koji toliko dugo postoji da se poima kao nešto sasvim normalno – nedostatak regulacionih planova, kojima se definiše gde, šta i kako može da se gradi. Ako ovih planova nema, a nema ih, investor ne može da gradi, pa, prema tome, ne može ni da podnese zahtev za dobijanje dozvole.
Kad je “napredna” bajka pukla i ministarka je morala da prizna da taj problem postoji. Uputila je, kaže, pisma opštinama da su dužne da donesu planove detaljne regulacije. A dok se oni ne pojave, po novom će se zakonu na osnovu regulacionih ili prostornih planova višeg reda dobijati lokacijski uslovi.
Nije ovo jedina nepreskočiva prepona. Prepreka je i neuspešna primena konverzije prava korišćenja u pravo svojine, ali i to što javna preduzeća poput EPS-a, “Srbijavoda”, “Puteva Srbije”, mrtva-hladna ignorišu zakonsku obavezu da dozvole za priključke izdaju za 15 dana. A što i ne bi kad ona nema zube, a zakon bez sankcije i nije zakon.
Otuda i nije teško pogoditi kako će proći ministarkino pismo opštinama ako se zna da je ona i ranije pretila – i “Srbijagasu”, i EPS-u i “Putevima Srbije” i “Koridoru”, a da to nije donelo nikakve rezultate.
Njen kolega po resoru Oliver Dulić 2009. godine, po donošenju tadašnjeg zakona, zapretio je skupštinama opština da će ih raspuštati ako za godinu i po dana ne donesu detaljne urbanističke planove, ali od toga, naravno, ne bi ništa.
Zašto lokalne samouprave ne donose regulacione planove ako su za stotine procenata povećale poreze i takse i druge fiskalne i parafiskalne namete i građanima i pravnim licima?
Iz sekretarijata za urbanizam grada Beograda, čekali smo, ali nismo dobili odgovor na to pitanje.
Evo šta o tome kaže poznati arhitekta Mihailo Maletin.
“Iskreno rečeno, meni je već puna glava tih zakona, svaki sledeći je sve gori i gori. Najbolji zakon o izgradnji, uslovno rečeno, bio je onaj iz ’96. godine. Odvojio je ono što ide u zakon o izgradnji, a uz to je postojao poseban zakon o građevinskom zemljištu, a sada se sve zbrljalo u isti zakon i nastao je haos”.
A o tome kako je degradiran urbanizam i ko u toj struci radi, Maletin kaže:
“U Urbanističkom zavodu vi imate ljude koji pojma nemaju o struci. Vi ste praktično razvlastili urbanističke zavode, oni su dovedeni na nivo poslušnika – šta im narede, oni će da opravdaju.”
Bizarna praksa nedonošenja regulacionih planova, podseća poznati arhitekta Branislav Jovin, počela je još sredinom osamdesetih godina, kada je izdejstvovano da se posle donošenja generalnog urbanističkog plana ne rade regulacioni planovi nego da se planovi detaljne regulacije rade samo za poznate investitore. Do tada je, kaže, to bila obaveza zaposlenih u Urbanističkom zavodu, gde je ovaj naš sagovornik radio 10 godina.
“Od 1960. do 1965. godine, posle tada usvojenog generalnog urbanističkog plana, radio sam regulacioni plan opštine Novi Beograd. Dao sam crteže poprečnih preseka svih tamošnjih ulica. I onda je sve jednostavno: neko hoće da gradi nešto, recimo, u Bloku 26. U opštini mu otvore regulacioni plan, vide šta ima, šta sme tu da se gradi, treba li nešto da se dogradi... i kažu – tu možeš da gradiš 10-15000 kvadrata poslovnog prostora, da bi se dovukle instalacije treba toliko i toliko, to te košta toliko i gotovo.
Kad sam radio projekat za beogradski metro, bio sam u urbanističkim zavodima u Torontu, u Montrealu, u Minhenu, u Beču – tamo za svaku ulicu imaju urađene planove i to normalno grad finansira”, kaže Jovin.
Kad je reč o urbanizmu, ta oblast je dosta degradirana i vrlo je malo stručnih ljudi, ocenjuje za RSE Viktor Kobjerski, sekretar Udruženja Privredne komore Srbije za građevinarstvo, industriju građevinskog materijala i stambenu privredu.
“Ja sam uvek insistirao da se planovi detaljne regulacije urade na vreme i da sva područja, pogotovo u Beogradu koji je velegrad, treba da budu pokrivena planovima. Ne može da ide tajkun i da rešava problem sa lokacije na lokaciju i da time definiše urbanizam. Vi sami znate da Beogad više urbanizam i nema – zgrade se zidaju bespravno, po dva-tri sprata više. Istina je da opštine moraju da donose planove detaljne regulacije da bi moglo da se gradi”, kaže Kobjerski, a na pitanje treba li primeniti sankcije ako to ne rade, odgovara:
“Ukoliko opštine nemaju dovoljno sredstava, onda ne možemo da ih kaznimo.”
RSE: Pa, ako ni posle ovoliko uvećanih poreza nemaju, neka se obrate Republici.
Kobjerski: E, to je jedna od ključnih stvari – što treba da znaju šta im treba da bi napravile regulacione planove. Pa, pogledajte koliko ima ljudi u struci koji su zaposleni po opštinama.
