Do normalizacije odnosa između Kosova i Srbije doći će pre zahvaljujući angažmanu lokalnih političara nego evropskih američkih i evropskih posrednika; napori turske diplomatije ka medijaciji na Zapadnom Balkanu veoma su konstruktivni i već daju rezultate, kaže, pored ostalog,
Charles Kupchan, profesor međunarodnih odnosa na Georgetown univerzitetu, član Saveta za međunarodne odnose i bivši direktor za evropske poslove u Savetu za nacionalnu bezbednost za vreme prve Clintonove administracije.
Američki ekspert se najpre osvrće na
balkansku turneju pomoćnika američkog državnog sekretara Philipa Gordona.
“Mislim da Gordonova poseta regionu šalje važan signal o kontinuiranom američkom angažmanu na Balkanu. Slobodno možemo reći da je Balkan za vreme Bushove administracije iskliznuo sa radara, zbog 11. septembra i ratova na Bliskom i Srednjem istoku. Sada se donosi poruka da je taj deo sveta vraćen u fokus. Smatram da je veoma važno poslati signal da se Balkan kreće u pravom smeru, ali da ključni izazovi u tom delu sveta još nisu prevaziđeni. Što više u regionu budu prisutni diplomatiski napori i nastojanja Evropske unije, Sjedinjenih Država, Turske i drugih važnih međunarodnih igrača, to je izvesnije da će se učvršćivati pozitivni trendovi koji su inicirani u poslednjih nekoliko godina."RSE: Da li ste iznenađeni uspehom evropske, posebno italijanske, diplomatije koja je za neočekivano kratko vreme preko takozvane Gymnich formule uspela da obezbedi učešće i Prištine i Beograda na konferenciji EU-Zapadni Balkan. koja će se održati 2. juna u Sarajevu?
KUPCHAN: Mislim da je to korak u pravom smeru. U smislu potrebe da Evropska unija bude angažovanija na
U regionu je ostalo dosta toga što zovemo “nezavršeni posao”. U taj “nezavršeni posao” svakako spada Bosna i Hercegovina, koju mnogi posmatrači doživljavaju kao još veoma krhku državu.
Balkanu jer je u regionu ostalo dosta toga što zovemo “nezavršeni posao”. U taj “nezavršeni posao” svakako spada Bosna i Hercegovina, koju mnogi posmatrači doživljavaju kao još veoma krhku državu. Sjedinjene Države samo pozdravljaju vodeću ulogu Evropske unije u stabilizovanju regiona. Drugo, ta formula kojom učesnike skupa dovodite za isti sto, gde će se sresti licem u lice i gde će razgovarati, formula kojom stavljate u pozadinu države koje oni predstavljaju, odnosno statuse nekih od njih, nešto je što je već primenjivano i uglavnom je davalo dobre rezultate. Konačno, ako je cilj da dođe do normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, ta normalizacija neće doći iz Evropske unije ili Sjedinjenih Država; one su samo posrednici koji mogu ponuditi pomoć. Normalizaciju će u konačnom ishodu ostvariti kosovski Albanci i Srbi, posebno predstavnici njihovih vlasti koji će u međusobnim susretima i razgovorima uspeti na kraju da dođu do kompromisa.
RSE: Bilo je nedavno nekih tvrdnji sa vaše strane Atlantika da Vašington pravi plan da pridobije Srbiju za ukidanje UN rezolucije 1244 kako bi učvrstio nezavisnost Kosova u zamenu za ubrzanje evrointegracije Srbije. Kako vam te tvrdnje zvuče?
KUPCHAN: Ja nisam čuo takve glasine, ali mislim da se poslednjih godina može prepoznati matrica da se Srbiji pruži politička i ekonomska podrška kako bi osnažila put svoje evrointegracije, odnosno, opredeljenje za Evropsku uniju i NATO. Cilj je, dakle, da Srbija produbi osećanje pripadanja evropskoj zajednici i tako konsoliduje umereniju struju svoje politike, što je u konačnom ishodu u interesu i svima drugima u regionu jer će se tako osnažiti realnost da su granice na Balkanskom poluostrvu konačne i stabilne.
RSE: Kako komentarišete angažman turske diplomatije na Zapadnom Balkanu, čiji je poslednji veliki uspeh susret predsednika Predsedništva Bosne i Hercegovine Harisa Silajdžića i predsednika Srbije Borisa Tadića u Istanbulu? Dve zemlje su godinama imale veoma napete odnose koji nisu napredovali uprkos naporima evropske i američke diplomatije. Turska je, međutim, takoreći preko noći uspela da organizuje susret najviših zvaničnika Bosne i Srbije, koji su uz to obećali i normalizaciju odnosa i regionalne saradnje.
KUPCHAN: Smatram da je veoma pozitivna činjenica zaokret turske diplomatije ka aktivnijem vođstvu u regionu Zapadnog Balkana. Mnogi zapadni lideri lamentiraju nad time što je turska spoljna politika postala manje okrenuta ka zapadnoj Evropi, a više ka Srednjem istoku i neposrednom susedstvu. Ima svakako i istine u tome da su veze između Turske i Evropske unije napete. Međutim, Balkan oseća pozitivan efekat činjenice da je Ankara postala važan regionalni igrač zahvaljujući i tome što je Turska veoma blizu i što je imala specifičnu istorijsku ulogu u tom regionu. Time se može objasniti što je Turska u stanju da ponudi balkanskim državama umešno i znalačko posredovanje i dobre usluge, što često nije polazilo za rukom ni mnogo većim diplomatijama. Dakle, snažnije tursko anažovanje na Zapadnom Balkanu podstiče razvoj regiona u dobrom smeru i već su vidljivi neki benefiti.