Godina 2015. biće najteža za građane Srbije, govore procene ekonomista i privrednika za RSE. Na to ukazuju i prognoze da su investicije pod znakom pitanja i činjenica da dinar svakodnevno gubi vrednost. Jedino rešenje je dugoročno, da konačno počnu ekonomske reforme koje vlast najavljuje proteklih petnaest godina.
Prema najoptimističnijim predviđanjima, privreda Srbije mogla bi da počne da izlazi iz recesije u 2016. ukoliko poraste izvoz. Ali će, kako ukazuje analiza Ekonomskog instituta u Beogradu, nacionalna valuta konstantno slabiti pa bi 2017. evro mogao da vredi čak 131 dinar, umesto sadašnjih 122.
Saša Đogović, iz Instituta za tržišna istraživanja, kaže za RSE da pad dinara nije iznenađenje.
“Čak nije toliko ni kolabirao, imajući u vidu da je ovo godina propuštenih reformi. Deficiti su stalno rasli i država se dodatno zaduživala. I tako je došla u poziciju da mora da smanjuje plate u javnom sektoru i penzije.”
Još jednom se potvrdilo staro pravilo da je devizni kurs ogledalo privrede, a ovdašnja je u problemima do guše, pa nisu pomogle ni intervencije Narodne banke koja je od početka godine prodala skoro 1,5 milijardi evra. Dodatni problem za dinar, i oprez mogućih investitora, donela je vest o otkazivanju izgradnje ruskog gasovoda Južni tok pa su mišljenja ekonomista da je reforma javnih preduzeća, koja su godinama trošila enormne količine državnog novca, jedina nada za kakvu takvu fiskalnu konsolidaciju.
Milan Knežević, iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, rekao je za RSE da privredni parametri ukazuju da bolji dani neće skoro.
“Godina 2015. će biti najteža od svih dosadašnjih. Zato što će se dodatnim smanjenjem plata i penzija velikom broju ljudi smanjivati tražnja, a otpuštanjem zaposlenih iz javnog sektora takođe će se smanjivati potrošnja. Tako da nam sledi dalje stezanje kaiša na kom više nema rupa.”
Očekivanje da će bruto društveni proizvod u 2014. biti manji za dva odsto nego u 2013, procenjuju ekonomisti, sada se čini vrlo optimistično. Realne procene su da će BDP opasti i naredne godine, za bar jedan odsto. Spasa u vidu velikih ulaganja, koja su i prethodnih godina očekivana, tek sada nema na vidiku.
Ruža Ćirković, novinarka koja se bavi ekonomskim pitanjima, kaže za RSE da će investicije biti najveći problem.
“Prosto ne znam odakle bi Srbija mogla da očekuje investicije. Naši dosadašnji potencijalni investitori, koji imaju jake državne fondove, imaju razne probleme. Vidimo da Rusija strašno ekonomski pada, a da u arapskim zemljama vrtoglavo opada cena nafte. Tako da će njihove investicione mogućnosti biti smanjene. Sada nam ostaju Kinezi kao potencijalni investitori, ali i njihova ekonomija usporava.”
Partokratska piramida
Brojke domaće ekonomije govore da bi, u najboljem slučaju, na izlazak iz krize trebalo čekati bar tri godine jer čak 80.000 preduzeća je u dugovima, 20.000 je pred stečajem, skoro cela zarada malobrojne industrije koja radi ide na otplatu kamata, proizvodnja je manja za šest odsto, promet u maloprodajama opao je za trećinu.
Kako se došlo do ove katastrofe, podseća Saša Đogović.
“Jednostavno građenjem partokratske piramide i bujanjem metastaziranog javnog sektora. Gde su opšti interesi zanemarivani, dok su lični i partijski interesi bili na vrhu prioriteta. Upravo iz tih razloga nije čudo da je dolazilo do ispumpavanja novca i arčenja društvenih resursa.”
Jedna od retkih svetlih tačaka u privredi Srbije ove godine je izvoz automobila vredan 1,6 milijardi evra i kragujevačka fabrika FIAT Srbija, privatizovana Zastava, iako se još ne znaju detalji ugovora sa italijanskim gigantom. Da bi se pokrenuo izlazak iz recesije potrebno je bar da se u pogon vrati železara u Smederevu, koja čeka privatizaciju, da hemijski kompleks proradi punom parom i da značajno poraste izvoz prehrambene industrije.
Milan Knežević kaže da, uprkos obećanjima vlasti, čuda ne može biti.
“Nema čarobnog štapića. Ali kada bi se uradilo ono što se mora, osnažilo delovanje institucija i dublje zaoralo brazdu promena, postojala bi mogućnost da se polako izađe iz loše beskonačnosti. Međutim, za to su potrebne suštinske, radikalne, reforme i veliko spremanje privrede.”
Pomoć čeka i takozvani realni sektor, 320.000 malih i srednjih preduzeća koja godinama tavore bez jasne koncepcije države šta bi sa njima, ali i stotine preduzeća u retrukturiranju. Posle novog dogovora Beograda sa Međunarodnim monetarnim fondom očekuju se prvi konkretni potezi, ali šta će se raditi još se ne zna jer su detalji trogodišnjeg aranžmana za sada nepoznati.
Samo ako država odmah raskrsti sa nesupešnim preduzećima, racionalizuje i profesionalizuje upravu, zaključuje ekonomista Saša Đogović, ima nade da će se u Srbiji za nekoliko godina bolje živeti.
“Ukoliko se u sledećoj godini povuku hirurški reformski zahvati, kažem hirurški jer će boleti, da se korov raskrči i da ono što ima šansu počne da cveta, onda ima nade da se postepeno postave temelji na kojima bi mogli da stvaramo održiv rast i razvoj ove zemlje.”
