Sa dolaskom novih tehnologija, u Srbiji izumiru mnogi tradicionalni zanati, a preostale zanatlije imaju sve manje kupaca.
Jedan od takvih je i kazandžijski zanat, koji još opstaje samo u podkopaoničkim selima bogatim šljivom u kojima se još proizvode i prodaju novi lampeci za rakiju.
Jedan od malobrojnih proizvođača kazana za rakiju, nekada veoma popularnog i rasprostranjenog zanata, je Bora Stevšić iz sela Dupci u opštini Brus. On se tim poslom bavi 17 godina, i godišnje ručno napravi oko 50 kazana.
„Da bi se napravio dobar kazan potrebno je šest do sedam dana. Od materijala najviše se koristi bakar, pocinkovani i crni lim. Naši pradedovi, dedovi i očevi su pekli rakiju u bakarnim kazanima i živeli po 80-90 godina“, kaže ovaj kazandžija.
On je do sada u svojoj majstorskoj radionici napravio više od 800 kazana različitih zapremina i cena, ali zbog skupih materijala zarada je prilično mala, pa mladi izbegavaju taj zanat.
„Cena kazana zapremine 100 litara je 1,100 evra, od 120 litara je 1.150 evra. Imamo i kazane od samo 10 litara koji koštaju 290 evra, a oni od 30 litara su 400 evra. Međutim zbog skupih materijala zarada je prilično mala pa mladi izbegavaju ovaj zanat koji se polako gasi“, kaže Stevšić.
Naš sagovornik očekuje da će, s obzirom na ogrančenja i sve rigoroznije propise za proizvodnju tradicionalnog srpekog pića u domaćoj radinosti, „vesela mašina“, kako u narodu još nazivaju lampek, ubrzo postati muzejski eksponat, a uspomena na ostaće samo u meraklijskim pesmama poput ove:
„Peče čiča rakiji, zatvorio avliju, jedan bezobrazan sakri se za kazan pa mu popi rakiju“.
