Komšić: Odnosi Beograda i Novog Sada opasno se zaoštravaju

Čini mi se da su sinergetskim dejstvom sudije Ustavnog suda Odlukom o ukidanju nadležnosti Vojvodine predočile filozofiju države koja, naravno, odgovara, Ustavu Srbije iz 2006. godine, ali pre svega filozofiji i opravdanju koncepta države devetnaestog veka, nacionalnog romantizma i ideje objedinjavanja svih plemena i teritorija u jedan narod i jednu državu. Mi smo već videli da se evropske institucije, uticajne ličnosti, pojedinci iz Komiteta regiona EU, doista pitaju šta to znači negiranje prava Vojvodini da artikuliše interese građana Vojvodine posredstvom predstavništva u Briselu, koje je inače smešteno u Ambasadi Republike Srbije, dok drugi gradovi u Srbiji imaju legitimno pravo da osnivaju svoja predstavništva, kaže, pored ostalog u intervju za Radio Slobodna Evropa Jovan Komšić, sociolog politike i profesor Ekonomskog fakulteta Novosadskog univerziteta.

RSE:  Kako biste ocenili odluku Ustavnog suda kojom se ukidaju nadležnosti Vojvodine, odnosno, kojom se kao neustavan ocenjuje Zakon o nadležnostima Vojvodine?

Komšić:  Tumačenje Ustavnog suda jednom svojom bitnom linijom faktički izoštrava pogled na karakter Ustava Republike Srbije. Tu se pokazuje da su naši politički lideri, evropski i demokratski orijentisani, napravili vrlo ozbiljne greške prilikom sklapanja međupartijskog dogovora o usvajanju Ustava Republike Srbije 2006. godine. Pre toga su i Boris Tadić, kao predsednik Republike, i Vojislav Koštunica, kao premijer Vlade Srbije, 2005. godine obznanili stručnoj i političkoj javnosti Srbije viđenje Republike Srbije, koje je podrazumevalo Srbiju kao regionalizovanu državu sa evropskim kapacitetima, pre svega autonomije Vojvodine. Čak je program Vlade Srbije, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, predviđao pokrajinske zakone, naravno, u saglasnosti sa republičkim zakonima, izvorne nadležnosti Vojvodine, i tako dalje.

Medjutim, ubrzo su, to je bilo 2006. godine, ove dve stranke - Demokratska stranka Srbije i Demokratska stranka - poklekle,  tako su javnosti rekle, pred pritiscima Srpske radikalne stranke, koja nije bila za evropske kapacitete autonomije Vojvodine, i onda su donele takav Ustav kakav su donele. Izgovor je, dakle, bio da je sve to bilo zbog pozicije Srpske radikalne stranke.

Poslednji period, međutim, pokazao je da je, kad je reč o poziciji Demokratske stranke Srbije, reč više bila o taktičkom ustupku evropeizovanoj javnosti Srbije, a da je autentično političko mišljenje Demokratske stranke Srbije ono koje je ona imala sve vreme od osnivanja. Na Vojvodinu je gledala kao na neku vrstu stranog tela u pretpostavljenom zdravom organizmu etno-nacionalne Srbije. Ta partija se i danas iskazuje ne kao protivnik nego kao neprijatelj evropske autonomije Vojvodine – to se sa mnogo argumenata može reći - zbog toga što Vojvodinu percipira kao smetnju svojoj ideji čiste etno-nacionalne države.

Demokratska stranka je, s druge strane, prema Vojvodini imala ambivalentan odnos. Kada je u opoziciji, Demokratska stranka zagovara razvijene kapacitete autonomije Vojvodine, 2000. godine  šalje poruku biračima Srbije da je za Vojvodinu sa zakonodavnom, izvršnom, delimično i sudskom vlašću. Kada je na vlasti, međutim,
Demokratska stranka ne daje lako nadležnosti koje kontroliše na nivou centra Republike, što se pokazalo tokom rasprave o Statutu Vojvodine. Pokazalo se i simbolički - gostovanjem bivšeg predsednika Republike Srbije u Sremskoj Mitrovici na dan usvajanja Statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine, i pogledom na iskopine Sirmiuma. Umesto da se pojavi kao najugledniji i najznačajniji gost na Skupštini AP Vojvodine koja usvaja svoj statut, da kaže da je on jedan od najodgovornijih, najzaslužnijih, za evropsko poimanje autonomije Vojvodine, on umesto toga simbolički šalje poruku da nije sklon pozitivnom odnosu prema autonomiji Vojvodine. Zato mi se čini, bez obzira što je dve godine primenjivan Zakon o nadležnostima AP Vojvodine i što su doneseni i ostali zakoni i propisi koji su usaglasili pozicije upravljanja na nivou Republike i Pokrajine, da je u strateškoj poziciji bivšeg predsednika republike upravo bila ova odluka Ustavnog suda, koja je obznanjena uoči formiranja, ili na dan formiranja Vlade AP Vojvodine, odnosno Skupštine AP Vojvodine i izbora vlade i dan uoči obznanjivanja republičke Vlade na čelu sa Ivicom Dačićem.

Drugim rečima, kazao bih da ona korespondira sa manje pozitivnim odnosom Srpske napredne stranke prema autonomiji Vojvodine, iako on nije negativan kao što je bio ranije, i sa manje afirmativnim odnosom Socijalističke partije Srbije prema autonomiji Vojvodine u odnosu na Demokratsku stranku, pre svega na Demokratsku stranku u Vojvodini, ali mi se čini da se u toj strategiji kabineta predsednika republike, kada je donosio odluku za raspisivanje izbora, i parlamentarnih i predsedničkih, naprosto računalo i sa tim efektom povratka nadležnosti na nivo centra Republike Srbije, poštovanja vladavine prava i pravne države i ideološkog obrazloženja da je volja za autonomiju i evropske kapacitete autonomije postojala, ali – pravo je pravo. Na taj  način se htelo i Evropskoj uniji pokazati da je reč o evropskom principu vladavine prava.
Moramo imati na umu činjenicu da je trećina sudija u Ustavnom sudu Srbije izabrana na predlog predsednika Srbije, medju njima su i tri sudije iz Vojvodine, od kojih je jedan i predsednik Ustavnog suda Srbije.

Kako premijer Ivica Dačić upozorava, a ja mislim da on  tu ima pravo, kad je u pitanju odluka Ustavnog suda Srbije ne treba postavljati pitanje odgovornosti novih, nego starih garnitura vlasti, uključujući i odgovornost članova Ustavnog suda koji su birani za vreme Koštunice i njegovog mandata.

Sve u svemu, reč je o jednoj interpretaciji koja, koliko odgovara duhu Ustava Srbije, toliko odgovara i jednoj rigidnijoj interpretaciji duha Ustava, rigidnijem čitanju Ustava i nekonsekventnom odnosu prema odredbi člana 12. Ustava Republike Srbije, koji kad govori o lokalnim i pokrajinskim autonomijama, o njima govori kao o pravu građana na samoograničavanje centralne vlasti. Ukupno obrazloženje, ukupno mišljenje Ustavnog suda Srbije ni na trenutak nije razmišljalo o tom pravu na ograničavanje centralne vlasti. Naprosto, imajući u vidu sve nadležnosti koje su sada osporene – nadležnosti u sferi tehnološkog razvoja, u sferi nauke, u sferi službene upotrebe jezika i pisma, objedinjavanja funkcija, koordinacije tih poslova na nivou Autonomne Pokrajine Vojvodine – čini mi se da su sinergetskim dejstvom sudije Ustavnog suda predočile filozofiju države koja odgovara, naravno, Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine, ali pre svega filozofiji države i opravdanju države koja odgovara devetnaestom veku, nacionalnom romantizmu i ideji objedinjavanja svih plemena i teritorija u jedan narod i jednu državu.

RSE:  Stigle su u poslednje vreme kritike odluka Ustavnog suda sa relevantnih evropskih adresa, a čula se i ocena gospodina Živana Berisavljevića, doduše bivšeg komunističkog funkcionera iz vremena SFRJ, koji predviđa da će se u Vojvodini stvoriti „front otpora“ i da će to zapravo biti vrlo dramatično. Šta vi kažete o kritikama koje dolaze iz Evrope i o ocenama gospodina Berisavljevića?

Komšić:  Situacija može biti dramatična ukoliko sadašnje vlasti Srbije pomisle da mogu ojačati supstancu i kvalitet upravljanja Republikom Srbijom primenom strogoće koju nam nude kadrovi Demokratske stranke Srbije, koji su i inicirali raspravu na Ustavnom sudu i koji se, na čelu DS-a i tog ekspertskog tima sa Vojislavom Koštunicom, nude kao interpretatori budućih koraka Vlade Srbije, a trenutno ne sede ni u Vladi Srbije, u Skupštini su u opoziciji, a nude jednu ekstremno čvrstu tvrdoću u interpretaciji komandno-administrativnog sistema upravljanja Republikom Srbijom.

Ukoliko se Vlada Srbije, na čelu sa Ivicom Dačićem, i u saglasnosti sa potpredsednicima iz stožerne stranke, Srpske napredne stranke, bude opredelila za tu vrstu strogoće i tretiranja države Srbije kao neke vrste monopola fizičke sile, tada će se nezadovoljstvo u Vojvodini, ali i drugim delovima Srbije, legitimno iskazati na političkoj, javno-mnenjskoj i civilnoj sceni Srbije. U tom smislu, uslovno rečeno, čini mi se da predsednik Vlade Ivica Dačić shvata složenost problema i pokušava nekim svojim izjavama da relaksira političku situaciju i da kaže da nije sklon ishitrenim potezima koji bi sada trebalo da lome kičmu Vojvodini kao što je to činjeno '88. godine  u „antibirokratskoj“ ili tzv. jogurt revoluciji.

RSE:  Gotovo na svaki pokušaj kritike centralne vlasti, sa stanovišta proširivanja autonomije, koja je – valjda - civilizacijska tekovina, u Beogradu izvesni krugovi, moguće i dominantni politički krugovi, odgovaraju: 'opet separatizam iz Vojvodine'.

Komšić: Zapanjujuća je činjenica da političke i intelektualne elite Srbije – mislim na ovaj nacionalistički deo političkih i intelektualnih elita Srbije – s vremena na vreme nam se, doduše, učini da to nije većinsko raspoloženje, a onda dođu neki momenti kad zaključimo da to možda i jeste dominantan način razmišljanja – dakle, neshvatljivo je da te elite Srbije poslednjih dvadeset godina, kad je reč o naciji i državi i demokratiji – izgleda da nisu  ništa naučile. Naprosto, emitovale su poentu u vreme kabineta Vojislava Koštunice „decentralizacija = demokratija“ kao neku vrstu naučene lekcije sa stanovišta pozicija vlasti koja hoće Srbiju da uvede u Evropu. U momentu kada se opredeljuju za Srbiju izvan Evrope, onda nema razmišljanja „decentralizacija = demokratija“, nego “država = centralizam, nacija = komandno-administrativni sistem“, uključujući i onu vrstu kasarnskog upravljanja društvom. Time se negiraju elementarne činjenice modernih evropskih država, koje počivaju na supsidijarnosti, tj. principu koji kaže da sve što je moguće dobro i efektivno regulisati, gde god je moguće upravljati interesima i životom odgovarajućih zajednica na nižem nivou vlasti, ne treba to dizati na nivo nadležnosti viših nivoa vlasti, posebno ne na nivo nadležnosti države.

RSE:  Drugim rečima, ono što najefikasnije može da obavi lokalna, regionalna ili pokrajinska vlast, ne treba dizati na nivo centralne vlasti u državi?

Komšić: Tačno. To je evropsko iskustvo koje izvanredno dobro funkcioniše već nekoliko decenija. Ali, u porivu za neograničenom vlašću, naše demagogijom opskrbljene elite – a jasno se pokazuje se da vladaju demagoškim instrumentarijem proizvodnje strahova od dezintegracije društva – ne dozvoljavaju da u misao građana Srbije uđe ideja države kao javnog servisa, kao servisa njihovih interesa, da na prvo mesto dođe građanin sa svojim interesom i sposobnošću da se organizuje i upravlja svojim zajednicama interesa.

Da pomenem još jedan princip, kad je reč o evropskim standardima države i demokratije: to je saradnja različitih nivoa vlasti, lokalnih nivoa vlasti, pokrajinskog nivoa i centralnih nivoa vlasti, u rešavanju niza vitalnih pitanja od interesa za građane na delu teritorije države ili na čitavoj teritoriji države. Taj pojam saradnje ovim mišljenjem Ustavnog suda je proteran kao zabranjen pojam. On je na indeksu zabranjenih reči – kao onaj latinski,' Index Prohibitorum' u Katoličkoj crkvi stotinama godina. Zašto taj pojam saradnje, kad je reč o vitalnim interesima Vojvodine, ne uneti u pojam i život republičke Vlade?

Zašto kad je reč o pitanjima upravljanja poljoprivredom, ne treba imati osećaja za specifične strategije koje su primerene problemima Vojvodine i specifične strategije koje su primerene problemima brdsko-planinskih područja i Šumadije? Čujemo, naime, reakciju novog ministra poljoprivrede koji kaže: 'Ne može biti dve strategije poljoprivrede, mora biti jedna državna strategija!'. Onda dobijamo ono što smo do sada dobili u realizaciji one parole iz '88. godine – 'Oj, Srbijo iz tri dela, opet ćeš nam biti cela'; dobijamo činjenicu da ni dinar nije uložen u vodosistem, hidrosistem Dunav-Tisa-Dunav; dobijemo činjenicu da nam suša uništi pola roda, sa milijardama štete u budžetima i zemljoradnika i pokrajine i države. Sve što „radimo“, dakle, jeste da pričamo o jedinstvenoj državi koja se, ustvari, svodi na interpretaciju neograničene moći centralnih službenika kojih ima nekoliko hiljada u centralnom aparatu vlasti.

RSE: Da li vi smatrate da je došao trenutak da se pitanje Vojvodine internacionalizuje, kao što, recimo, smatraju pojedini vojvođanski političari, među njima svakako čelnik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, ili ste, pak skloniji tome da treba dati šansu ovoj vladi da pokaže šta o tom problemu misli, pa da se onda vidi šta da se radi?

Komšić:  Ako Vlada – pre svega Vlada Srbije, a onda i Parlament, i to ne samo vladajuća većina nego i opozicija jer će to biti test njene zrelosti -  ne bude ponudila jasnu strategiju rešavanja problema, pitanje Vojvodine će se samo internacionalizovati. Veoma je važno da evropski opredeljena opozicija, da, dakle, Demokratska stranka, pokaže tu svoju evropsku opredeljenost, reakcijom na odluku Ustavnog suda Srbije; voleli bismo da čujemo stavove o tome funkcionera Demokratske stranke iz Beograda, iz centrale DS-a, koji do sada nijedan komentar o tome nisu dali. Komentare su davali samo članovi Demokratske stranke i članovi rukovodstva DS-a u Vladi Vojvodine i Pokrajinskom odboru DS-a. Dakle, ako vlast i opozicija ne ponudi jasno raspoznatljivu platformu političko-institucionalnih reformi u Srbiji i kretanja Srbije ka Evropskoj uniji, onda će se problemi generirati i oni će objektivno značiti povećanje zabrinutosti i pažnje Evropske unije prema negativnim trendovima koji se, pre svega, očituju u Vojvodini, a onda i u celoj Srbiji. Na taj način je pitanje autonomije Vojvodine već internacionalizovano.

Mi smo već videli da se evropske institucije, uticajne ličnosti, pojedinci iz Komiteta regiona EU, doista pitaju šta to znači negiranje prava Vojvodini da artikuliše interese građana Vojvodine posredstvom predstavništva u Briselu, koje je inače smešteno u Ambasadi Republike Srbije, dok drugi gradovi u Srbiji imaju legitimno pravo da osnivaju svoja predstavništva – Niš i Kragujevac, recimo. Pitaju se šta znači ta vrsta nepoverenja prema regijama kojih u Evropi ima trista i od kojih svaka evropska regija ima svoje predstavništvo u stecištu interesa, potreba, dinamike, lobiranja, kreiranja, pregovaranja, saradnje – sve je to briselska mreža interakcije i komunikacije koja čini Evropu. Ako ne želimo i ne shvatamo tu elementarnu pretpostavku modernih komunikacija, onda naprosto dajemo do znanja i toj Evropi da možda ne samo da nismo zreli za Evropu, nego da naprosto nemamo volje za evropskim komunikacijama i razmišljanjima.