Koliko je opasan populizam Ivice Dačića

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o populizmu novog premijera Srbije, Ivice Dačića.

Sagovornici su bili Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta univerziteta Union u Beogradu, i Vladimir Pavićević, asistent na beogradskom Fakultetu političkih nauka.

Bilo je reči o tome koliko je Dačićev populizam povezan sa nacionalizmom, zašto u svojim govorima on svaki čas spominje narod, šta znači Dačićevo stalno insistiranje na socijalnoj pravdi, ima li on ikakav plan kako da Srbiju izvuče iz katastrofalne ekonomske situacije, da li Dačić ima preveliku moć - s obzirom da je ne samo premijer nego i ministar policije, zašto neće da se izvinjava za ono što је njegova Socijalistička partija Srbije činila devedesetih godina, šta je naučio od Miloševića, kako je uspeo da neke evropske lidere ubedi u svoju proevropsku orijentaciju, može li se desiti da njegova Socijalistička partija Srbije ponovo postane najjača u zemlji, a on neprikosnoveni lider, kao i o tome koliko je opasan Dačićev populizam.

Omer Karabeg: Ivica Dačić se u svojim govorima stalno obraća narodu. On kaže da će voditi vladu na takav način da ga narod razume, da na kraju mandata očekuje pozitivnu ocenu naroda, da neće dozvoliti da narod trpi ovo ili ono. Uvek je s jedne strane - Dačić, a s druge strane - narod. Rekao bih da je to način govora tipičan za političare populističkog tipa.

Vesna Rakić -Vodinelić: Tačno je to. Dačić je s jedne , a narod s druge strane. Ono što Dačić pokušava i, mora se reći, prilično u tome uspeva, je da se što više približi narodu. On i njegova stranka - Socijalistička partija Srbije - uvek su nastojali da i posle svrgavanja Miloševićeve autoritarne vlasti ostanu blizu vlasti ili da preko svojih ministara direktno u njoj učestvuju. Jer, oni vrlo dobro znaju koliko je prisutnost u vlasti bitna za približavanje narodu.

Vladimir Pavićević: Populizam kao tehnika vladanja ili obrazac političkog delovanja je jedna od ključnih karakteristika političkog nastupa Ivice Dačića, a populizam premijera može zaista da ima strašno negativne efekte. Inače, politička kultura u Srbiji počiva na snažno utemeljenom populističkom obrascu. U dvovekovnoj istoriji moderne Srbije različiti vladari legitimisali su svoj položaj korišćenjem tog obrasca. Ivica Dačić je sasvim dobro ovladao tom tehnikom. Slušao sam njegov ekspoze kada je birana nova vlada u skupštini Srbije, i zaista se u tom ekspozeu mogu naći jaki argumenti za tvrdnju da on neguje populistički obrazac.

Omer Karabeg: Dačić je jedan od retkih evropskih premijera, ja ne znam da li postoji još neki, koji je istovremeno i ministar policije. Da li mu to daje preveliku moć?

Vesna Rakić -Vodinelić: Svakako. Ja mislim da je on imao preveliku moć i u ranijoj vladi i da ju je stekao zahvaljujući takozvanom istorijskom pomirenju između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, koji ga je, zapravo, lansirao u sam vrh srpske politike. Tačno je to da nema zemlje u Evropi gde je uloga premijera spojena s ulogom ministra policije. Ta paklena kombinacija omogućiće Dačiću da se rasprostre po političkoj sceni Srbije. Međutim, čini mi se da je njegov koalicioni partner, Srpska napredna stranka, to shvatila, pa sada pokušava da smanji njegovu faktičku vlast. I biće veoma zanimljivo gledati sudar dva populizma - mislim na populizam Ivice Dačića i populizam Aleksandra Vučića. Međutim, ono što ja smatram veoma bitnim delom Dačićevog populističkog diskursa je neskriveni nacionalizam. On ga je u nekoliko mahova otvoreno demonstrirao. Naročito je to činio u vreme pre izbora. Na  primer, uoči poslednjih izbora je, iako se na rečima zalaže za ulazak Srbije u Evropsku uniju, izjavio da je veći nacionalista i od Tadića i od Nikolića, za koje je rekao da su evrofanatici. Na taj način je, zapravo, hteo da pokaže da je osnova njegovog populizma u nekoj vrsti nacionalizma. On stalno tvrdi da narod jedino njega dobro razume. U jednom razgovoru, koji je pre nekih mesec dana imao na televiziji, hvalio se kako su mu prilazile uglavnom starije gospođe i govorile mu da jedino njega razumeju. On se, kao što znamo, vrlo retko osvrće na prošlost SPS-a i na autoritarni režim Slobodana Miloševoća, u kome je imao vrlo važnu ulogu. A i kad govori o tome - on kaže da prošlost treba zaboraviti, kao i da je najveća zasluga SPS-a Dejtonski sporazum, pa u vezi s tim i stvaranje Republike Srpske, što opet pokazuje da se iza njegovog populizma, zapravo, krije nacionalizam.

Vladimir Pavićević: Ja mislim da je zaista velika opasnost kada se populizam veže za političku ideologiju nacionalizma. Njegov populizam se obraća nacionalnim sentimentima. On to ne čini samo sada kad je postao premijer, on je to radio i kao ministar unutrašnjih poslova u prethodnoj vladi.  Kada je, na primer, Međunarodni sud pravde dao pozitivno mišljenje o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, on je uputio zapaljivu poruku rekavši da oni još ne znaju da možda iz Srbije može ponovo da se zapali bure baruta. Ivica Dačić je ostvario snažan uticaj na jedan deo glasačkog tela kada je, u toku predizborne ćutnje, neposredno uoči poslednjih parlamentarnih izbora, uhapsio nekoliko Albanaca - koliko smo kasnije shvatili bez ikakvog razloga, jer su posle izbora oslobođeni. Ako pažljivo pročitamo njegov ekspoze u skupštni Srbije videćemo da je u njemu snažno istaknuta ideja sabornosti - okupljanja svih Srba. Dakle, svi treba da se nađemo pod njegovim okriljem, okriljem novog, moćnog vođe.

Omer Karabeg: Kako komentarišete Dačićevo insistiranje na socijalnoj pravdi? On stalno o tome govori.

Vesna Rakić -Vodinelić: Da, on stalno govori o socijalnoj pravdi, mada niko, zapravo, ne zna šta pod tim podrazumeva, ali tu vrstu retorike glasači rado slušaju. Ideja sabornosti, koji pominje kolega Pavićević, zaista je prisutna u njegovim govorima i ona nije novijeg datuma. On je o sabornosti počeo da govori još prilikom zaključivanja deklaracije o pomirenju sa Demokratskom strankom. Međutim, ideja saboranosti je suprotna ideji demokratije, jer sabornost briše opoziciju, a demokratije nema bez dobre opozicije. S Dačićevim populizmom ruku pod ruku ide i njegova sklonost ka autoritarnosti. On je nekoliko puta pomenuo da je potrebna čvrsta ruka. Doduše, ogradio se rekavši da nije mislio na čvrstu ruku kao što je to bilo u doba komunizma, ali da je to ruka koja ne sme da zadrhti. U predizbornoj kampanji podsetio je birače kako je Slobodan Milošević na Kosovu polju rekao ono njegovo čuveno - niko ne sme da vas bije, a da on posle 25 godina poručuje narodu - niko ne sme da vas laže. Kada se ti njegovi populistički gestovi povežu sa velikom ispraznošću njegovog ekspozea, u kome, zapravo, ne nudi nijednu ideju o tome kako će da ostvari ono što obećava, onda dolazimo do neke vrste nacionalnog socijalizma koji on promoviše, doduše, u okvirima formalne parlamentarne demokratije. Ono što mene brine je prijemčivost građana ove zemlje za tu zapaljivu smešu nacionalizma, autoritarnosti i ideje o socijalnoj pravdi. To smo imali prilike da vidimo za vreme Miloševića i da se uverimo koliko građani, zapravo, teško odolevaju izazovima takvog političkog govora.

Vladimir Pavićević: Dačić je u svom skupštinskom ekspozeu skoro pa vrisnuo da je duša Srbije jednakost, pa onda je dodao: “A jednakost je solidarnost“. Onda je nastavio da govori o tome sa kakvim se sve teškoćama Srbija suočava, kolika je nezaposlenost, kakva je ekonomska situacija i tako dalje, ali bez nagoveštaja bilo kakvog predloga za rešenje osim - da je duša Srbije jednakost. I onda je uskliknuo: “Živela Srbija“. Ceo njegov populizam može se sažeti u toj njegovoj poslednjoj poruci. I on će, po mom sudu, zaista predstavljati jednu od najvećih prepreka i pretnji demokratiji u Srbiji. Izraz njegovog populizma je i način kako se on obraća skupštini, najvišem telu u parlamentarnoj demokratiji jedne zemlje. Taj govor je skoro kao govor ulice. On se poslanicima obraća kao da se sa svojim drugarima sreo u kafani pa im govori: “Ej, alo, pa šta ti je, šta ti misliš“, i sve u tom stilu. To je nešto neviđeno. Ja bih ovde dodao još nešto - Ivica Dačić je političar koji je, kao i većina drugih političara u Srbiji, doprineo urušavanju institucija i vladavine prava. Setimo se samo kako je bivšeg upravnika Narodne biblioteke Srbije, Sretena Ugričića, proglasio maltene teroristom i zapretio mu zatvorom, rušeći sve pravne institute.

Omer Karabeg: Dačić je svoju političku karijeru počeo kod Miloševića, u njegovoj Socijalističkoj partiji. Šta je naučio od Miloševića?

Vesna Rakić -Vodinelić: Nesumnjivo da je od Miloševića naučio autoritarni pristup i stav. U njegovom nastupu možete da prepoznate neke Miloševićeve pokrete, pogotovo pokret bradom u vis, koji treba da pokaže sigurnost u samoga sebe i u svoje ideje. Dačić je, međutim, shvatio da ne treba do kraja da se identifikuje s Miloševićem - zato što je potpuno svestan kakva je Miloševićeva istorijska uloga - ali ni da se previše razlikuje od njega. Naučio je i ono što je Milošević povremeno znao da uradi - da uspostavi dosta dobre odnose sa Evropom i zapadnim svetom. Ne treba da zaboravimo da je Dačić nosilac nagrade “Najevropljanin“, niti koliko je pohvala dobio na evropskoj sceni kada su ukinute vize za građane Srbije. Verujem da su i Evropljani kratkog pamćenja kao i naši birači u Srbiji, jer su zaboravili Dačićevu prošlost kao portparola Socijalističke partije Srbije u vreme Miloševića, zbog čega mu nikad ne treba do kraja verovati. Sve u svemu, Dačić je imao mnogo rđavih učitelja. Nije to bio samo Milošević, to su, na žalost, bili i neki evropski državnici, kao i neki naši istaknuti intelektualci, koji su na taj način za sebe našli uhlebljenje.

Vladimir Pavićević: Naučio je mnogo toga. Prvo sam pomislio da kažem da sve duguje Miloševiću, ali ipak neću to reći. Od Miloševića se najviše naučio populizmu. Populistički obrazac veze između vođe i naroda, po mom sudu, najjasnije je demonstriran u načinu dolaska Slobodana Miloševića na vlast i tokom njegove vladavine. Dovoljno je da se setimo Osme sednice - kakva je to bila zapaljiva politička frazeologija, potom antibirokratska revolucija, pa gađanje jogurtima u Vojvodini, i konačno proslave šestogodišnjice bitke na Kosovu gde su se masa, odnosno narod, i vođa sreli licem u lice, i to na mestu koje simbolizuje tradiciju otpora i neprihvatanja tuđinske vlasti. Sve su to bili potezi Slobodana Miloševića koji su obilovali populističkim porukama. Mislim da je tu Dačić najviše naučio od Miloševića. Istakao bih još jednu stvar koju vidim kao veliki problem. Pored povezanosti sa nacionalizmom i autoritarizmom, populizam je povezan i sa jednom jako opasnom stvari - iracionalnim političkim delovanjem. Toga se najviše bojim, jer nas je ta iracionalnost devedesetih godina odvela u ratove. Ne znam da li sada može da se ponovi slično, ali ova smena guvernera Narodne banke na dobar način ilustruje taj tip ponašanja koji ovu zemlju vodi u još veću ekonomsku propast. Sa Dačićem smo, na žalost, ponovo dobili onu vrstu ponašanja u politici koju je primenjivao Milošević.

Omer Karabeg: Da li bi Dačiću i ovoga puta moglo poći za rukom, kao što mu je uspelo u prošlom mandatu, da odgovornost za sve eventualne negativne rezultate nove vlasti prebaci na svoje koalicione partnere?

Vesna Rakić –Vodinelić: To je vrlo teško reći. Mislim da bi ovog puta bilo teže, jer se on svojim autoritarnim stavom u dobroj meri identifikovao sa vladom. Opet se vraćam na mogućnost da imamo paralelni tok dva populizma - Dačićevog i Vučićevog. Videćemo ko će biti smatran najviše odgovornim za ekonomski slom, koji je u Srbiji već počeo. Da li će to biti onaj deo vlade koji je zadužen za ekonomiju, da li najmoćniji partner u vladi - Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić, ili Ivica Dačić. Mislim da će konačna odgovornost pasti na onog ko se tu bude najlošije snašao, a ja nemam utisak da se Dačić u populizmu loše snalazi, tako da verujem da će on uspeti da odgovornost prevali na nekog drugog. Ali to će ovoga puta veoma mnogo zavisiti od ponašanja tih drugih, jer se on sada nalazi na čelu vlade, on tu vladu oličava.

Vladimir Pavićević: Moj je utisak da je Ivica Dačić u ovoj vladi sebi obezbedio dobru poziciju za izvlačenje od odgovornosti u slučaju ekonomskog sloma. Čak i da iz toga izvuče i izvesnu dobit. Tako da mislim da njegovi koalicioni partneri treba o tome ozbiljno da razmisle.

Omer Karabeg: Može li se desiti da Dačićeva partija, zahvaljujući njegovom populizmu, toliko ojača da postane najjača politička stranka u Srbiji, a on neprikosnoveni lider?

Vesna Rakić -Vodinelić:  Meni je u ovom trenutku, uprkos svemu, ipak teško to da zamislim. Ako je nacionalizam put za jačanje jedne političke stranke u Srbiji, Dačić tu ima vrlo jakog konkurenta u Srpskoj naprednoj stranci. Ako je karta za jačanje pozicije nekakva ekonomija, ja ne vidim da Ivica Dačić u tom pogledu ima bilo kakav jasan plan. On je dao nekoliko poruka koje govore o tome da bi on bio najzadovoljniji nekom vrstom komandne ekonomije. Dačić je nedavno upozorio sve direktore javnih preduzeća da ne smeju da daju, kako je rekao, neodgovorne izjave o poskupljenjima i zapretio im smenjivanjem ako to budu radili. Dačićeva vlada neće moći da reši ekonomske probleme i mislim da će to dovesti do pada popularnosti SPS-a, a ne do njegovog jačanja. Čini mi se da će prazni džepovi više nego bilo šta drugo odlučiti ko će pobediti na sledećim izborima. Možete vi slušati sirenske populističke glasove koliko god hoćete, ali, ako nemate šta da jedete, ti glasovi vas neće zavesti. Zato mi se ne čini da ima mnogo prostora za veliki rast SPS-a. To može da se desi samo pod nekim, tako da kažem, ratnim ili poluratnim okolnostima, ali takve okolnosti  u bližoj budućnosti ja ne vidim.

Vladimir Pavićević: Ne verujem da postoji mogućnost da SPS postane baš najjača stranka, ali verujem da ima mogućnosti za rast. Treba da uzmemo u obzir činjenicu da postoje nove generacije glasača u Srbiji koje malo znaju o posledicama i načinu vladanja Slobodana Miloševića, čiji je Ivica Dačić bio jedan od važnijih saradnika. Ne verujem da u svesti tih generacija postoji bilo kakav neprijatan osećaj u odnosu na taj period. Kad ih podsećamo na to vreme, susrećemo se sa ravnodušnošću, jer su oni zaokupljeni pre svega sadašnjim teškoćama, a vide da SPS za njih nije najodgovorniji. Ja u tome vidim mogućnost da SPS ostvari neki rast, ali ne i da postane najjača stranka. S druge strane, vidimo da SPS u vladi zauzima one resore preko kojih se može ostvariti uticaj na birače. Ministar prosvete Obradović, koji je taj resor zadržao i u novoj vladi, uspostavio je, kako mi se čini, apsolutnu vertikalu preko koje u velikoj meri kontroliše celokupni sistem obrazovanja u Srbiji. Vidimo da je sada Slavica Đukić - Dejanović postala ministarka zdravlja, što je takođe sektor koji pruža veliku mogućnost za uticaj na birače.

Omer Karabeg: I na kraju, u zaključku, koliko je opasan Dačićev populizam?

Vesna Rakić -Vodinelić: Dačićev populizam je svakako opasan, jer je opasan svaki populizam u društvu koje nema demokratske tradicije, kakvo je srpsko. Opasan je kao znak neprevladane prošlosti koji kazuje da, zapravo, prošlost Srbije još uvek upravlja njenom budućnošću. Opasan je i za mlađe generacije zato što se od premijera, od koga bi se morao očekivati najveći stepen društvene odgovornosti, uče neodgovornom političkom govoru i posvemašnjoj društevnoj neodgovornosti.

Vladimir Pavićević: Veoma je opasan. Populizam Ivice Dačića, kao i drugih političara u Srbiji, nas izmešta iz demokratskih praksi i procedura, i uvodi u polje nepredvidljivosti, koje podrazumeva potpuno odsustvo političke odgovornosti, vladavine zakona i kontrole onih koji su na vlasti. To je situacija koja, po mom sudu, najviše odgovara zagovornicima ovakve tehnike vladanja, a ja mislim da Ivica Dačić jeste jedan od takvih.