U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo o rasulu koje vlada na opozicionoj sceni Srbije. Sagovornici su bili Saša Ćirić, novinar i politički analitičar i Vladimir Milutinović, filozof i urednik portala Dvogled.
Bilo je reči o tome kako se pojedini opozicioni lideri grčevito drže čelnih pozicija u svojim strankama iako su pretrpeli težak poraz na izborima, o istaknutim opozicionim prvacima koji se nude Aleksandru Vučiću očekujući da će dobiti mesto u vladi, o tome kako je Boris Tadić, umesto da se povuče iz političkog života, krenuo da razbija vlastitu stranku, koliko je korupcija degradirala opozicione partije u očima birača, da li su poslednji izbori označili silazak sa političke scene partija koje su pobedile Slobodana Miloševića, zašto u Srbiji nema novih političkih lidera, zašto nema istinske leve partije i pored ogromnog socijalnog nezadovoljstva, siromaštva i bede, kao i o tome postoji li bar u naznakama neka snaga koja bi mogla da pokrene srpsku opoziciju i zadobije poverenje građana.
Saša Ćirić: Ako zaključujemo na osnovu rezultata poslednjih izbora - to je tako. Pitanje je, naravno, zašto je opozicija sebe dovela u tu situaciju, odnosno zašto su joj birači uskratili podršku. Čini mi se da su birači, koji su tradicionalno bili okrenuti pre svega Demokratskoj stranci i strankama srodne orijentacije,uskratili podršku tim partijama, jer su se osetili izigranim s obzirom da su te partije izneverile svoja programska opredeljenja. Sve te stranke su opterećene korupcijom, a njihovi lideri su nastavili da uz bavljenje politikom vode i svoj privatni biznis, što je i moralno i politički
problematično. Pored toga, zapostavili su suočavanje sa prošlošću, odnosno insistiranje na odgovornosti srpskog nacionalizma i režima iz devedesetih godina koji je danas - istina u nekoj drugoj košuljici - na vlasti u Srbiji.
Vladimir Milutinović: Ja bih krenuo sa druge strane. Ne vidim da je nestalo javno mnjenje koje je nekada podržavalo stranke današnje opozicije. Mi verovatno imamo isto javno mnjenje kao i ranije, ali se onaj njegov kritičkiji, obavešteniji, aktivniji deo povukao. Problem je u tome što sadašnje opozicione stranke ništa ne čine da bi ponovo aktivirale svoje glasačko telo, iako im njihovi glasači već nekoliko godina poručuju šta treba da urade. Javnost i te stranke se igraju gluvih telefona već duže vreme.
Saša Ćirić: Ne bih rekao da je Dinkićevo i Koštuničino povlačenje čin neke visoke političke odgovornosti, a Đilas i Jovanović očigledno nemaju neku veliku unutrašnju opoziciju u svojim strankama, pa će i narednom periodu voditi svoje stranke. Veliko je pitanje - sa kakvim uspehom.
Vladimir Milutinović: Moram da priznam da ja, kada neka stranka doživi poraz, ne očekujem ostavku lidera. Jer to bi pretpostavljalo da te stranke imaju razvijen partijski život, da se unutar njih vode debate, da se sukobljavaju različita mišljenja. Ničega takvog nema u njima. Demokratska stranka i Liberalno demokratska partija su organizacije u kojima o svemu odlučuje jedan čovek. Mislim da u tim dvema strankama više nema nikoga ko bi na bitne političke teme mogao da kaže bilo šta artikulisano. Čedomir Jovanović se ponaša u stilu - stranka, to sam ja. Potpredsednik Bojan Đurić i još nekoliko članova rukovodstva dali su ostavke. Pretpostavljam da su od Jovanovića tražili da podnese ostavku, pa kad on to nije učinio, onda su rekli: "Ako on ne daje ostavku, onda je dajemo mi".
Saša Ćirić: To Tadićevo ponašanje čini mi se da je najbolje predstavljeno u karikaturi Marka Somborca u Blicu, na kojoj se vidi Tadić koji kaže: "Malo blamiranja za još malo ostanka na vlasti". Zaista ne vidim neki drugi motiv za to što on radi, sem
povratka na vlast. On izlazi iz Demokratske stranke u najosetljivijem trenutku - u predizborno vreme, razbija tu stranku i formira koaliciju sa još dve partije. Sve to radi ne bi li dobio mesto u Vučićevoj vladi. Međutim, veliko je pitanje šta on može da ponudi toj vladi.
Vladimir Milutinović: Mislim da je Tadićevo ponašanje posledica neuređenosti Srbije kao države. On bi kao bivši predsednik trebalo da ima pristojnu platu odnosno sinekuru, pa onda možda ne bi radio to što sada radi. Inače, teško je pronaći bilo kakav smisao u onom što nude Tadić i njegova Nova demokratska stranka. Koje su ideje te stranke osim možda - mir u svetu ili prosperitet u državi? Ta stranka je prazna da ne može biti praznija, mada ni ove druge ne nude programe koji imaju previše smisla.
Saša Ćirić: Mislim da je tačno ovo što kaže kolega Milutinović o tome koliko su programi stranaka prazni. Recimo, opozicione stranke nisu umele da se suprotstave Srpskoj naprednoj stranci pre svega na dva pitanja. Prvo pitanje je Briselski sporazum. Demokate su kritikovali taj sporazum sa pozicije da su naprednjaci više dali Prištini nego što su oni dali dok su bili na vlasti, umesto da rade suprotno - da insistiraju da se taj sporazum implementira brže u efikasnije. Drugo, Demokratska stranka nije umela da se racionalno postavi prema činjenici da je Srpska napredna stranka od nje preuzela program evrointegracija, pomirenja i relaksiranja regionalnih odnosa. Ako je neko drugi preuzeo njihov program, onda bi pametnije bilo da su ga oni terali da taj program dosledno spovede, a ne da pričaju da to naprednjaci rade pod pritiskom Brisela i Vašingtona. Ako žele da se suprotstave naprednjacima, opozicione partije moraju da ponude alternativna, bolja rešenja, a ako ih nemaju, onda neka ih podrže u onome što je dobro za zemlju.
Vladimir Milutinović: Mislim da je pravi skandal što se neke opozicione stranke, umesto da kreiraju alternativne programe, nude naprednjacima za učešće u vladi. Pa ko će onda da bude opozicija, ako svi uđu u vlast? Mislim da sudbina opozicije zavisi od toga da li će uspeti da ponudi nove ideje i nove programe. Ja ću nabrojati teme koje nisu više aktuelne. To je najpre priča o lustraciji. Ne mogu se više politički poeni dobijati na priči o grehovima naprednjaka u devedesetim godinama. Ta priča nije više aktuelna. Drugo, ne možete dobiti poene ako kažete - ja sam demokrata, a naprednjaci nisu. Ni to više ne pije vodu. Treće, neće vam doneti nikakvu političku
prednost ako ponavljate sada popularne ekonomske mantre tipa bolni rezovi, reforme i slično. Tu priču već pričaju Vučić i ostali. Teme koje sam naveo su teme na kojima nema političkog profita. Opozicija mora da potraži neke druge.
Vladimir Milutinović: Mi ne znamo da li možemo da otpišemo te stranke, a možda ih ne bi trebalo ni otpisivati. Nemamo neku alternativu da bismo ih tako lako mogli otpisati.
Saša Ćirić: Iskreno, ne mogu da tvrdim ni da će ih nestati, niti da u narednom periodu predstoji nekakav njihov veliki povratak. Pitanje je kako će se one pozicionirati i šta će uspeti da ponude kao alternativu, a pre svega da li će se desiti neophodne promene u tim strankama. Ako njihovi lideri - koji su označeni, neću reći
kao korumpirani, već kao ljudi koji nisu rasčistili sa privatnim biznisom- ostanu na svojim pozicijama, bojim se da sa takvim balastom neće dobiti podršku birača. Inače, jedina izgledna šansa opozicije da mobiliše građane mogli bi biti socijalni protesti kojih će sigurno biti, jer Vučić najavljuje krupne promene u privredi i državnoj upravi što će sigurno dovesti do otpuštanja.
Vladimir Milutinović: Glavni razlog je korupcija u strankama koja je ogromna. Najverovatnije je da je lider stranke protočni bojler za novac koji dolazi od privatnog kapitala i iz nekih koruptivnih tokova. Stranka ne može da funkcioniše bez tog bojlera, a taj bojler je bukvalno jedan čovek. Taj bojler ne možete da zamenite a da ne dovedete u pitanje opstanak stanke. Zašto su stranke postale takve? Verovatno zato što ne reaguju na kritiku demokratske javnosti. Ta javnost je već pet-šest godina vrlo ozbiljno kritikovala Demokratsku stranku i dok je ona bila na vlasti i kada je pre dve godine otišla u opoziciju. Kritika nije imala nikakvog efekta. Uzmimo samo one čuvene bele listiće čiji bauk još uvek proganja političare. Koja je bila njihova poruka? Njihova poruka je bila - nećemo glasati za nekoga ko je ispod određenih kriterijuma, bez obzira kakav je onaj drugi. Današnje opozicione stranke još uvek nisu shvatile tu poruku. Nihovi lideri još uvek govore o belim listićima kao o nečemu što je neozbiljno, beskorisno i optužuju ih za poraz na izborima pre dve godine kada su na vlast došli naprednjaci. Poruku koju su uputili beli listići nema ko da čuje. To izaziva ogromno razočarenje u demokratskoj javnosti.
Saša Ćirić: Ako mislite na stranke, nažalost ne, ako mislimo na pokrete - onda da. Ulazimo u fazu još brutalnijeg, još eksplicitnijeg tržišnog kapitalizma. Vlast govori o potrebi privatne inicijative, o restrikciji budžetskih sredstava, o reformama koje će podrazumevati otpuštanje. To znači da će jačati pokreti i grupe koji će tražiti pravedniju distribuciju sredstava, bolje korišćenje regionalnih i međunarodnih fondova i međusobno povezivanje na prostoru bivše Jugoslavije.
Saša Ćirić: Da, jer stranke se bave same sobom. One koje nisu u parlamentu bore se za opstanak, one koje su tamo - bave se pitanjima koja nameće skupštinski život. Vlada će se baviti krupnim problemima, a za konkretno delovanje u društvu ostaju levičarske grupe, koje treba da se omasove, da postanu vidljivije i budu konkretnije u svojim programima i akcijama.
Vladimir Milutinović: Svakako. Levi pokreti su kod nas marginalizovani. Leva politika, filozofija i tematika trebalo bi da dobiju mnogo više značaja. Pomenuo bih jednu grupu koja je obeležila prošle izbore. To je pokret Dosta je bilo, na čijem je čelu bivši ministar privrede, Saša Radulović. Taj je pokret, kome se energija ne može osporiti, vrlo zanimljiv za analizu. On ima dve strane. Jedna strana je veoma pozitivna, a to je insistiranje na transparentnosti, zahtevanje da se objavi što više podataka o državnim ugovorima, plaćanjima, javnim nabavkama. To je u suštini leva politika i na tome bi trebalo da insitiraju sve stranke koje pretenduju da budu levičarske. Međutim, u slučaju Dosta je bilo to je spojeno sa desnom ekonomskom politikom. Oni kao da toga nisu svesni, pa kritiku te svoje ekonomske politike primaju s nekom vrstom arogancije. To samo pokazuje koliko čak i novi akteri na političkoj sceni pate od istih boljki zbog kojih su propali stari.
Saša Ćirić: Sumnjam. Mislim da je kolega Milutinović dobro ukazao na kontradikciju te grupe. Oni s jedne strane imaju neoliberalnu orijentaciju, a s druge razmišljaju i o socijalnoj pravdi i jednakosti. To se teško može uskladiti. Morali bi da se jasnije opredele ukoliko žele da steknu veću podršku. Inače, u Srbiji su potrebne godine rada da bi nova stranka stvorila svoju infrastrukturu. Na terenu su karte manje-više podeljene, nema mesta za nove igrače, a pitanje finasiranja stranke je uvek veliki problem. Male stranke obično finansira sam lider ili neko ko je njemu blizak, što šefu stanke daje veliku moć.
Vladimir Milutinović: Ne mislim da je opozicija u Srbiji nestala. Ne znam zašto bi zbog činjenice da u parlamentu ima tako malo opozicionih poslanika trebalo smatrati da u Srbiji nema opozicije. U Srbiji sigurno postoji javno mnjenje koje ne misli da je vladajuća stranka nekakav idealni vodič u budućnost. To javno mnjenje uopšte nije malo. To što ono pati od ovih problema o kojima smo pričali, kao što su razjedinjenost, arogancija i slično, ne znači da je zanemarljivo. Ono postoji. Mi bismo
imali opoziciju čak i da su opozicione stranke pretrpele još veći krah na nedavnim izborima. Imamo opoziciju, jer imamo opoziciono javno mnjenje. Ako uskočimo u nekakvu negativnu utopiju u kojoj nema opozicije, onda smo sami krivi.
Saša Ćirić: Slažem se da mali broj opozicionih poslanika u parlamentu ne znači da u stvarnosti nema opozicije, jer ona postoji i van parlamenta. Mada je sužen medijski prostor za ispoljavanje kritičkog mišljenja, mislim da još uvek postoji kritički raspoloženo javno mnjenje. Postoje bivši birači Demokratske i drugih stranaka koji su sada postali pasivni i razočarani. Oni svakako neće tako lako dati poverenje sadašnjoj vlasti. Sve zavisi od toga kako će se ponašati ova vlast. Ako vlada uspe da pacifikuje huligane i desne ekstremiste, stvori uslove da se održi gej parada, nastavi sa spovođenjem Briselskog sporazuma, relaksira regionalne odnose, smiri Milorada Dodika koji stalno govori o referendumu i izdvajanju Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, ako nastavi sa reformom državne uprave, onda će to biti dobro za celo društvo. Međutim, sumnjam da će to ići tako glatko, tako da će biti dosta povoda za kritiku vlasti. Da li će to opozicione partije raditi? Vrlo verovatno hoće, jer im je to interesu, ali ako one i ne budu dovoljno glasne, ostaje opoziciona javnost, ulica, protesti, tako da opoziciono delovanje neće nestati.
Bilo je reči o tome kako se pojedini opozicioni lideri grčevito drže čelnih pozicija u svojim strankama iako su pretrpeli težak poraz na izborima, o istaknutim opozicionim prvacima koji se nude Aleksandru Vučiću očekujući da će dobiti mesto u vladi, o tome kako je Boris Tadić, umesto da se povuče iz političkog života, krenuo da razbija vlastitu stranku, koliko je korupcija degradirala opozicione partije u očima birača, da li su poslednji izbori označili silazak sa političke scene partija koje su pobedile Slobodana Miloševića, zašto u Srbiji nema novih političkih lidera, zašto nema istinske leve partije i pored ogromnog socijalnog nezadovoljstva, siromaštva i bede, kao i o tome postoji li bar u naznakama neka snaga koja bi mogla da pokrene srpsku opoziciju i zadobije poverenje građana.
Omer Karabeg: Može li se reći da od uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji opozicija nikada nije bila slabija nego danas?
Saša Ćirić: Ako zaključujemo na osnovu rezultata poslednjih izbora - to je tako. Pitanje je, naravno, zašto je opozicija sebe dovela u tu situaciju, odnosno zašto su joj birači uskratili podršku. Čini mi se da su birači, koji su tradicionalno bili okrenuti pre svega Demokratskoj stranci i strankama srodne orijentacije,uskratili podršku tim partijama, jer su se osetili izigranim s obzirom da su te partije izneverile svoja programska opredeljenja. Sve te stranke su opterećene korupcijom, a njihovi lideri su nastavili da uz bavljenje politikom vode i svoj privatni biznis, što je i moralno i politički
Sve te stranke su opterećene korupcijom, a njihovi lideri su nastavili da uz bavljenje politikom vode i svoj privatni biznis
Vladimir Milutinović: Ja bih krenuo sa druge strane. Ne vidim da je nestalo javno mnjenje koje je nekada podržavalo stranke današnje opozicije. Mi verovatno imamo isto javno mnjenje kao i ranije, ali se onaj njegov kritičkiji, obavešteniji, aktivniji deo povukao. Problem je u tome što sadašnje opozicione stranke ništa ne čine da bi ponovo aktivirale svoje glasačko telo, iako im njihovi glasači već nekoliko godina poručuju šta treba da urade. Javnost i te stranke se igraju gluvih telefona već duže vreme.
Omer Karabeg: U parlamentarnim demokratijama na zapadu normalno je da lider odlazi kada stranka doživi poraz na izborima. U Srbiji se dešava da stranka tri-četiri puta zaredom izgubi na izborima, a čelni ljudi i dalje ostaju u svojim foteljama. Tek sada na ovim poslednjim izborima Dinkić i Koštunica su se povukli nakon poraza, ali Dragan Đilas i Čedomir Jovanović i dalje žele da vode svoje stranke.
Saša Ćirić: Ne bih rekao da je Dinkićevo i Koštuničino povlačenje čin neke visoke političke odgovornosti, a Đilas i Jovanović očigledno nemaju neku veliku unutrašnju opoziciju u svojim strankama, pa će i narednom periodu voditi svoje stranke. Veliko je pitanje - sa kakvim uspehom.
Vladimir Milutinović: Moram da priznam da ja, kada neka stranka doživi poraz, ne očekujem ostavku lidera. Jer to bi pretpostavljalo da te stranke imaju razvijen partijski život, da se unutar njih vode debate, da se sukobljavaju različita mišljenja. Ničega takvog nema u njima. Demokratska stranka i Liberalno demokratska partija su organizacije u kojima o svemu odlučuje jedan čovek. Mislim da u tim dvema strankama više nema nikoga ko bi na bitne političke teme mogao da kaže bilo šta artikulisano. Čedomir Jovanović se ponaša u stilu - stranka, to sam ja. Potpredsednik Bojan Đurić i još nekoliko članova rukovodstva dali su ostavke. Pretpostavljam da su od Jovanovića tražili da podnese ostavku, pa kad on to nije učinio, onda su rekli: "Ako on ne daje ostavku, onda je dajemo mi".
Omer Karabeg: Čini mi se da je najbolji primer tog liderskog kompleksa Boris Tadić. On je izgubio izbore i umesto da potraži neku sinekuru, pa iskoristi to što je bio predsednik Srbije osam godina i uhlebi se negde on je, da bi ponovo bio nekakav lider, krenuo da razbija vlastitu stranku.
Saša Ćirić: To Tadićevo ponašanje čini mi se da je najbolje predstavljeno u karikaturi Marka Somborca u Blicu, na kojoj se vidi Tadić koji kaže: "Malo blamiranja za još malo ostanka na vlasti". Zaista ne vidim neki drugi motiv za to što on radi, sem
To Tadićevo ponašanje čini mi se da je najbolje predstavljeno u karikaturi Marka Somborca u Blicu, na kojoj se vidi Tadić koji kaže: "Malo blamiranja za još malo ostanka na vlasti".
Vladimir Milutinović: Mislim da je Tadićevo ponašanje posledica neuređenosti Srbije kao države. On bi kao bivši predsednik trebalo da ima pristojnu platu odnosno sinekuru, pa onda možda ne bi radio to što sada radi. Inače, teško je pronaći bilo kakav smisao u onom što nude Tadić i njegova Nova demokratska stranka. Koje su ideje te stranke osim možda - mir u svetu ili prosperitet u državi? Ta stranka je prazna da ne može biti praznija, mada ni ove druge ne nude programe koji imaju previše smisla.
Saša Ćirić: Mislim da je tačno ovo što kaže kolega Milutinović o tome koliko su programi stranaka prazni. Recimo, opozicione stranke nisu umele da se suprotstave Srpskoj naprednoj stranci pre svega na dva pitanja. Prvo pitanje je Briselski sporazum. Demokate su kritikovali taj sporazum sa pozicije da su naprednjaci više dali Prištini nego što su oni dali dok su bili na vlasti, umesto da rade suprotno - da insistiraju da se taj sporazum implementira brže u efikasnije. Drugo, Demokratska stranka nije umela da se racionalno postavi prema činjenici da je Srpska napredna stranka od nje preuzela program evrointegracija, pomirenja i relaksiranja regionalnih odnosa. Ako je neko drugi preuzeo njihov program, onda bi pametnije bilo da su ga oni terali da taj program dosledno spovede, a ne da pričaju da to naprednjaci rade pod pritiskom Brisela i Vašingtona. Ako žele da se suprotstave naprednjacima, opozicione partije moraju da ponude alternativna, bolja rešenja, a ako ih nemaju, onda neka ih podrže u onome što je dobro za zemlju.
Vladimir Milutinović: Mislim da je pravi skandal što se neke opozicione stranke, umesto da kreiraju alternativne programe, nude naprednjacima za učešće u vladi. Pa ko će onda da bude opozicija, ako svi uđu u vlast? Mislim da sudbina opozicije zavisi od toga da li će uspeti da ponudi nove ideje i nove programe. Ja ću nabrojati teme koje nisu više aktuelne. To je najpre priča o lustraciji. Ne mogu se više politički poeni dobijati na priči o grehovima naprednjaka u devedesetim godinama. Ta priča nije više aktuelna. Drugo, ne možete dobiti poene ako kažete - ja sam demokrata, a naprednjaci nisu. Ni to više ne pije vodu. Treće, neće vam doneti nikakvu političku
Mislim da je pravi skandal što se neke opozicione stranke, umesto da kreiraju alternativne programe, nude naprednjacima za učešće u vladi.
Omer Karabeg: Da li su ovi poslednji izbori označili silazak sa političke scene stranaka koje su pobedile Miloševića 5. oktobra?
Vladimir Milutinović: Mi ne znamo da li možemo da otpišemo te stranke, a možda ih ne bi trebalo ni otpisivati. Nemamo neku alternativu da bismo ih tako lako mogli otpisati.
Saša Ćirić: Iskreno, ne mogu da tvrdim ni da će ih nestati, niti da u narednom periodu predstoji nekakav njihov veliki povratak. Pitanje je kako će se one pozicionirati i šta će uspeti da ponude kao alternativu, a pre svega da li će se desiti neophodne promene u tim strankama. Ako njihovi lideri - koji su označeni, neću reći
Ako njihovi lideri - koji su označeni, neću reći kao korumpirani, već kao ljudi koji nisu rasčistili sa privatnim biznisom- ostanu na svojim pozicijama, bojim se da sa takvim balastom neće dobiti podršku birača.
Omer Karabeg: Zašto na političkoj sceni Srbije već 20 godina nema novih lidera? Zašto partije u Srbiji nisu sposobne da proizvode nove lidere kao što je to slučaj u parlamentarnim demokratijama u svetu?
Vladimir Milutinović: Glavni razlog je korupcija u strankama koja je ogromna. Najverovatnije je da je lider stranke protočni bojler za novac koji dolazi od privatnog kapitala i iz nekih koruptivnih tokova. Stranka ne može da funkcioniše bez tog bojlera, a taj bojler je bukvalno jedan čovek. Taj bojler ne možete da zamenite a da ne dovedete u pitanje opstanak stanke. Zašto su stranke postale takve? Verovatno zato što ne reaguju na kritiku demokratske javnosti. Ta javnost je već pet-šest godina vrlo ozbiljno kritikovala Demokratsku stranku i dok je ona bila na vlasti i kada je pre dve godine otišla u opoziciju. Kritika nije imala nikakvog efekta. Uzmimo samo one čuvene bele listiće čiji bauk još uvek proganja političare. Koja je bila njihova poruka? Njihova poruka je bila - nećemo glasati za nekoga ko je ispod određenih kriterijuma, bez obzira kakav je onaj drugi. Današnje opozicione stranke još uvek nisu shvatile tu poruku. Nihovi lideri još uvek govore o belim listićima kao o nečemu što je neozbiljno, beskorisno i optužuju ih za poraz na izborima pre dve godine kada su na vlast došli naprednjaci. Poruku koju su uputili beli listići nema ko da čuje. To izaziva ogromno razočarenje u demokratskoj javnosti.
Omer Karabeg: Vidite li makar u naznakama snagu koja bi mogla da unese svežinu, neke nove ideje na opozicionoj sceni Srbije?
Saša Ćirić: Ako mislite na stranke, nažalost ne, ako mislimo na pokrete - onda da. Ulazimo u fazu još brutalnijeg, još eksplicitnijeg tržišnog kapitalizma. Vlast govori o potrebi privatne inicijative, o restrikciji budžetskih sredstava, o reformama koje će podrazumevati otpuštanje. To znači da će jačati pokreti i grupe koji će tražiti pravedniju distribuciju sredstava, bolje korišćenje regionalnih i međunarodnih fondova i međusobno povezivanje na prostoru bivše Jugoslavije.
Omer Karabeg: Shvatio sam da vi ne očekujete ništa od opozicionih političkih stranaka i da nadu polažete u leve pokrete.
Saša Ćirić: Da, jer stranke se bave same sobom. One koje nisu u parlamentu bore se za opstanak, one koje su tamo - bave se pitanjima koja nameće skupštinski život. Vlada će se baviti krupnim problemima, a za konkretno delovanje u društvu ostaju levičarske grupe, koje treba da se omasove, da postanu vidljivije i budu konkretnije u svojim programima i akcijama.
Omer Karabeg: Gospodine Milutinoviću, mislite li vi da je perspektiva srpske opozicije u jačanju levih pokreta?
Levi pokreti su kod nas marginalizovani. Leva politika, filozofija i tematika trebalo bi da dobiju mnogo više značaja.
Omer Karabeg: Gospodine Ćiriću, mislite li vi da bi pokret Dosta je bilo mogao nešto da učini na opozicionom planu?
Saša Ćirić: Sumnjam. Mislim da je kolega Milutinović dobro ukazao na kontradikciju te grupe. Oni s jedne strane imaju neoliberalnu orijentaciju, a s druge razmišljaju i o socijalnoj pravdi i jednakosti. To se teško može uskladiti. Morali bi da se jasnije opredele ukoliko žele da steknu veću podršku. Inače, u Srbiji su potrebne godine rada da bi nova stranka stvorila svoju infrastrukturu. Na terenu su karte manje-više podeljene, nema mesta za nove igrače, a pitanje finasiranja stranke je uvek veliki problem. Male stranke obično finansira sam lider ili neko ko je njemu blizak, što šefu stanke daje veliku moć.
Omer Karabeg: Srbija je sada praktično bez opozicije. Koliko će to stanje trajati?
Vladimir Milutinović: Ne mislim da je opozicija u Srbiji nestala. Ne znam zašto bi zbog činjenice da u parlamentu ima tako malo opozicionih poslanika trebalo smatrati da u Srbiji nema opozicije. U Srbiji sigurno postoji javno mnjenje koje ne misli da je vladajuća stranka nekakav idealni vodič u budućnost. To javno mnjenje uopšte nije malo. To što ono pati od ovih problema o kojima smo pričali, kao što su razjedinjenost, arogancija i slično, ne znači da je zanemarljivo. Ono postoji. Mi bismo
U Srbiji sigurno postoji javno mnjenje koje ne misli da je vladajuća stranka nekakav idealni vodič u budućnost.
Saša Ćirić: Slažem se da mali broj opozicionih poslanika u parlamentu ne znači da u stvarnosti nema opozicije, jer ona postoji i van parlamenta. Mada je sužen medijski prostor za ispoljavanje kritičkog mišljenja, mislim da još uvek postoji kritički raspoloženo javno mnjenje. Postoje bivši birači Demokratske i drugih stranaka koji su sada postali pasivni i razočarani. Oni svakako neće tako lako dati poverenje sadašnjoj vlasti. Sve zavisi od toga kako će se ponašati ova vlast. Ako vlada uspe da pacifikuje huligane i desne ekstremiste, stvori uslove da se održi gej parada, nastavi sa spovođenjem Briselskog sporazuma, relaksira regionalne odnose, smiri Milorada Dodika koji stalno govori o referendumu i izdvajanju Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine, ako nastavi sa reformom državne uprave, onda će to biti dobro za celo društvo. Međutim, sumnjam da će to ići tako glatko, tako da će biti dosta povoda za kritiku vlasti. Da li će to opozicione partije raditi? Vrlo verovatno hoće, jer im je to interesu, ali ako one i ne budu dovoljno glasne, ostaje opoziciona javnost, ulica, protesti, tako da opoziciono delovanje neće nestati.
