Beogradski novinar Mijat Lakićević je karijeru počeo u Ekonomskoj politici, novinama koje više ne postoje. Danas radi u nedeljniku Novi magazin. Spada u red novinara koji o ekonomiji pišu jednostavno i jasno.
Subota, 28. jun
Vidovdan. Ne postoji, čini mi se, datum u srpskoj istoriji tako krcat događajima, značenjima i simbolima. Je li to što je on baš meni dopao čast ili prokletstvo? Šalim se, naravno. Doduše, ove godine nije u centru pažnju onaj Vidovdan iz 1389. na koji se obično misli kada se pominju "najskuplje srpske reči", nego ovaj znatno noviji, iz 1914. godine.
Delom za to postoji objašnjenje, i opravdanje, u aktuelnim raspravama oko uzroka Prvog svetskog rata. Ali, meni se čini da je to u dobroj meri samo izgovor da se zaobiđu neke druge teme. Recimo, ako bi akcenat stavili na 1389. onda bi morali da se prisetimo i 1989. kada je na Kosovu, u ime srpskog nacionalnog programa, Jugoslaviji objavljen rat.
Javnost u Srbiji, mislim na onu intelektualnu razume se, bavi se praktično isključivo onim šta je bilo i gde je Srbija bila pre 100 godina. Iako je, u stvari, ovo bila idealna prilika da se povede rasprava o tome šta je i gde je Srbija danas. Odnosno, još važnije, šta će i gde će ona biti nakon narednih 100 godina.
Umesto toga prisustvujemo nečemu što bi komotno moglo da se nazove: Zloupotreba Principa.
Nedelja, 29. jun
Neočekivani put za Beč. Moj sin Ivan, koji na tamošnjem (državnom) univerzitetu studira ekonomiju (uzgred, za početak, sa priličnim uspehom) iznenada se razboleo. Ništa ozbiljno, jaka upala grla, ali dovoljno da ga izbaci iz sedla, odnosno praktično onesposobi za veliko pakovanje, iseljavanje iz doma i zbilja ni malo lak put autobusom.
I tako, eto nas - moje bračne saputnice i sapatnice Olge i mene - na mađarskoj granici. Tu se uvek iznerviram. Ne nešto specijalno na ovoj, nego na svakoj kad vidim nepregledne kolone vozila i ljude koji strpljivo podnose taj državni terorizam.
Nije ovo prilika za širenje priče, ali očigledno je da granice i taj ogromni carinski i policijski aparat koji dreždi na njima, u stvari, služi da maltretira obične ljude dok više ili manje opasni, legalni i ilegalni muvatori i svi drugi smutljivci velikih i malih formata kroz te barijere prolaze kao kroz (smrdljv) sir.
Ivan je bolje što nas sve opušta. Naporan dan završavamo na Štefansplacu, uz kobasice i pivo. Utakmicu Grčka - Kostarika ne uspevam da odgledam do kraja, zaspao sam na jedan prema nula za Kostariku, zadovoljan.
Ponedeljak, 30. jun
U Beču lije kao iz kabla. Na mađarsko-srpskoj granici saobraćaj teče u istom stilu - kao voda. Pa naravno kad mađarski policajci sad ne traže od svakog da otvori gepek. No, mene i ovaj detalj podseća na to kako je iz Evropske unije mnogo lakše izaći nego u nju ući. I uprkos svim njenim manama, svi se u nju guraju i niko je ne napušta.
Uveče, utakmica Nemačka - Alžir vraća me na jučerašnju temu o granicama i na moj omiljeni dokaz prednosti slobodnog tržišta. Sport. Protok kapitala i ljudi najslobodniji je u sportu i rezultati su očigledni. To je, s jedne strane, do neslućenih visina podiglo kvalitet same igre - a o igri se tu pre svega radi, zar ne - ali i, što je možda još važnije, izjednačio "velike" i "male". Nema više autsajdera ni unapred dobijenih utakmica, nema ni pomisli na rezultate tipa 9:1 za Jugoslaviju protiv Kameruna. Kostarika je bila bolja od tri svetska šampiona, a evo Alžir igra barabar sa Nemačkom, da navedem samo ova dva primera, a ima ih još dosta.
Utorak, 1. jul
Danas je radni dan. Hoću da kažem da se Novi magazin, u kome radim, zaključuje utorkom pa celog tog dana boravim u redakciji. Nije to neki tempo, nedeljne novine daju čoveku lep osećaj komocije, čak i ako se puno radi. Lakše se diše.
Setih se tim povodom Ekonomske politike, novina kakvih više nema, gde sam pre tridesetak godina započeo novinarsku karijeru. Ekonomska se zaključivala četvrtkom, kada se uglavnom i pisalo. Jedan kolega, Tomislav Dumezić, imao je tada običaj da kaže: "Ljudi, malo-malo pa četvrtak".
Dobio sam zadatak da napišem uvodnik. Ničim izazvano. Napisao sam nešto o obrazovanju. Svi znaju - ko ne zna on ovo sigurno i ne čita - da je Srbiju proteklih dana drmala doktor(at)ska afera. To je na površinu izbacilo generalno nizak nivo studija u Srbiji. Ali, onda se tu stalo, kao da se ta priča tiče samo tzv. akademske zajednice. Gotovo potpuno se zaboravilo na obične građane koji su zapravo najveće žrtve lošeg obrazovanja. Lažne diplome, u vreme kada se ekonomski i uopšte društveni razvoj zasnivaju pre svega na znanju, imaju nesagledive posledice. To je, otprilike, bila poenta tog teksta.
Sreda, 2. jul
Uhapšen je prvi čovek beogradskog aerodroma. Pre dva dana, u ponedeljak, na naslovnoj strani jednih novina objavljene su slike tri čoveka za koje je rečeno da im preti hapšenje. Jedan od njih bio je i gore pomenuti direktor kome namerno ne pominjemo ime.
Optužba glasi: "Zloupotreba službenog položaja, tačnije sumnja da je preduzeće, a to znači državu, oštetio za toliko i toliko dinara". Oduvek su mi bile sumnjive takve formulacije. Zar takoreći svakog dana neki biznismen nekom svojom lošom poslovnom procenom ne ošteti firmu - i svoju, privatnu, a ne samo tuđu, državnu - a da ne prekrši ni jedan zakon. Inače bi svi preduzetnici bili Bil Gejts. Drugo je da se kaže: primio mito.
Otkad su došli, naprednjaci samo hapse. Naravno, nikad svoje. Ministar policije, kome je plagijat diplome belodano dokazan, još uvek je na svom mestu. Mada, zapravo, na pogrešnom, jer je i dalje ministar policije. Ali, njega je njegov premijer odmah odbranio, pročitao doktorat i presudio - nema plagijata. Pitam se što sad Vučić ne pročita optužnicu protiv (ne)pomenutog direktora pa da odmah znamo na čemu smo.
Četvrtak, 3. jul
Danas su me opet zvali iz banke. Mislio sam i da kažem iz koje, ali sam odustao, koliko znam, bar u ovoj stvari, ni druge nisu bolje. U stvari reč je o računu moje ćerke Nine, na koji imam ovlašćenje. Da skratim priču, radi se o tome da je novi vlasnik doveo novi, kako se to kaže, menadžment, a nova uprava je zavela nova pravila. Nemam ništa protiv, ali imam protiv toga da sprovođenje tih novih pravila ide na moju štetu, tj. da se od mene traži da ja nabavljam nove papire, overavam ih po sudovima i uopšte radim tuđ, tj. posao banke. Sve sam im to, ni malo nežno, objasnio.
A onda sam se bacio na čitanje "Knjige o Ćosiću", advokata Dragoljuba Todorovića. Napominjem da je knjiga objavljena pre gotovo deset godina, ali, eto, grešnik sam, ja sam za nju tek sad saznao. Potpuno je Todorović urnisao Dobricu Ćosića i krug ljudi oko njega, naročito "siminovce", razotkrio njihovo lažno disidentstvo i ukazao na katastrofalne posledice koje je njihova politika imala po srpski narod. O drugima da i ne govorimo.
Petak, 4. jul
Dan borca. Kakva slučajnost, ovaj se dnevnik prostire od jednog do drugog "praznika ratnika". Ali, dok se onog prvog, nacionalnog, svi sećaju, ovog drugog, koji je označavao zajedničku borbu jugoslovenskih naroda protiv fašizma ne seća se niko. Ili gotovo niko.
Palo mi je to na pamet dok sam se vozio autoputem bratstva-jedinstva, kroz Hrvatsku, pored Bosne i Hercegovine, pa kroz Sloveniju, ka Italiji. Nije ovome loše, reći će neko, samo putuje. Ne branim se, ali ni u Beču ni u Padovi, gde živi Olgina sestra, zapravo nisam bio dve godine, iako je bilo mnogo i povoda i razloga.
I to je poučna priča. Početkom 1994. godine Gordana je napustila mesto profesora biologije u gimnaziji i platu od tri marke, za njom je otišao njen tadašnji momak a sadašnji muž, inače profesor muzike, nisu imali nikakvu finansijsku zaleđinu; sad imaju dva sina, italijansko državljanstvo, lep, veliki stan, doduše na kredit...
Osim da vidim draga lica, u Padovu volim da odem, jer sam tamo pronašao sjajan porodični restoran koji ima peć na drva, fenomenalnu pizzu sa rezancima od konjetine (takozvanim svilaćima) i rukolom, te odlično pivo na točenje. Idemo pravo tamo. U zdravlje.
