Autor: Robert Coalson, priredio Dragan Štavljanin
Dok Evropska Unija uvodi nove sankicje Moskvi, sve su uočljivije razlike među članicama takozvane Višegradske četvorke – Češke Republike, Mađarske, Poljske i Slovačke –oko odgovora na rusku agresiju u Ukrajini. Njihove podele potkopavaju sposobnost Evrope da deluje odlučno.
Češki predsednik Miloš Zeman izazvao je žučnu raspavu sa švedskim ministrom inostranih poslova Karlom Biltom tokom NATO samita u Velsu, izjavom da Prag još nije video “jasne dokaze” ruske intervencije u Ukrajini.
“Predsednik Zeman treba da se raspita kod svojih saradnika. Ne znam da li Češka Republika ima obaveštajnu službu. Ima? Onda treba da je konsultuje”, uzvratio je šef švedske diplomatije.
Ova rasprava je poslednji pokazatelj razvoja događaja koji je iznenadio mnoge na Zapadu – da pojedine članice NATO na njegovoj istočnoj granici nisu mnogo zabrinute zbog ruske intervencije u Ukrajini i njenog, generalno sve ratobornijeg stava.
Ukrajinska kriza izazvala je pukotine u Višegradskoj grupi – od Poljske koja poziva na uzbunu do Mađarske, prijateljski nastrojene prema Kremlju.
Njihovo nejedinstvo otežava EU i NATO da usaglase reakciju prema Moskvi.
Sa rastom tenzija između Rusije i Zapada sve je belodanije da iza drugačijeg stave Budimpešte, Bratislave i Praga u odnosu na većinu u EU stoji ekonomska računica.
Širenje ekonomske saradnje ove regije sa Rusijom od 1990-ih “potkopava strateško razmišljanje u ovim zemljama”, kaže za RSE Marian Majer, analitičar Instituta za Centralno evropsku politiku sa sedištem u Bratislavi.
“Ukrajinska kriza nam je pokazala da se strateško razmišljanje i doživljaj pretnje razlikuju u ovom zemljama. U nekim od njih ekonomski argumenti imaju prevagu nad strateškim i dugoročnom vizijom budućnosti”, ističe Majer.
Sličan je i stav Edvarda Lukasa (Edward Lucas), urednika u britanskom “Ekonomistu” ("The Economist") i autora knjige “Novi hladni rat: Putinova Rusija i pretnja Zapadu” (The New Cold War: Putin's Russia and the Threat to the West).
“Poljska je preuzela vođstvo kao neprikosnoveni lider bivšeg komunističkog sveta. Situacije je drugačija u ostalim zemljama. Čini se da je Slovačka na početku zauzela skoro pro-putinonvsku liniju, ili, u najmanju ruku, protiv sankcija. Česi, pre svega Zeman, slede sličan kurs što je za žaljenje”.
Lukas opisuje mađarskog premijera Viktora Orbana kao “najgoreg među njima”, ukazujući na njegovo “eksplicitno odbacivanje principa liberalne demokratije koji ostatak Evrope smatra neospornim”.
Post-Atlantska epoha
Mnogi su začuđeni zbog različitih pozicija ove četiri zemlje s obzirom da su sve bile izložene direktnoj sovjetskoj agresiji od 1939. do 1968, što je u potpunoj suprotnosti sa pozivom na uzbunu u sve tri baltičke zemlje.
Češka vlada – pre svega Socijaldemokratska partija kao ključni akter u koaliciji – protivi se proširenju sankcije Moskvi u nastojanju da umanji štetu po domaću industriju.
Slovački premijer Robert Fico je izjavio 31. avgusta da bi njegova vlada mogla da “odbaci deo sankcija koje bi pogodile njene nacionalne interese”.
Nacionalistički mađarski premijer Viktor Orban – čiji se stil i taktika porede sa Putinovom – smatra da je čista “samoobmana” uverenje da će sankcije uticati na promenu politike Rusije.
Moskva je nagovestila da bi mogla da zabrani uvoz automobila iz Evrope kao kontra meru, što bi naročito pogodilo Mađarsku i Slovačku.
Nema jasnog objašnjenja za raličiti doživljaj pretnje iz Rusije među članicama Višehradske grupe.
Pitanje je da li vlade i javnost u ovim zemljama, izuzev u Poljskoj, zaista ne doživljavaju Rusiju kao pretnju ili nastoje da balansiraju zbog neizvesnosti da li će ih NATO zaštiti u slučaju ozbiljnih sukoba.
“Centralna i Istočna Evropa, jednostavno, nemaju poverenje u svoje saveznike, pribojavajući se da neće ispuniti obećanja u slučaju krize”, ističe ruski politički analitičar Fjodor Lukjanov.
U julu 2009. godine grupa vodećih intelektualaca i bivših političara iz Centralne i Istočne Evrope uputila je otvoreno pismo predsedniku SAD Baraku (Barack) Obami, upozoravajući Vašington da ne uzima “transatlantsku orijentaciju” ove regije zdravo za gotovo, odnosno kao završen proces.
Potpisnici su predočili da ovaj prostor može prestati da služi kao “pro-atlantski glas u EU” pod pritiskom “revizionističke” Rusije koja “sledi 19-vekovne ciljeve sa taktikom iz 21 stoleća”.
Rusija “koristi otvorena i prikrivena sredstva ekonomskog rata, počev od energetske blokade i politički motivisanih investicija do podmićivanja i medijske manipulacije kako bi širila svoje interese i dovela u pitanje transatlantsku orijentaciju Centralne i Istočne Evrope”, navodi se, između ostalog, u pismu od pre pet godina.
Bivši češki ministar odbrane Aleksandar Vondra, koautor teksta, kaže da su njega i ostale potpisnike ovog pisma na Zapadu tada doživljavali kao “neokonzervativce sklone konfrontaciji”.
U to vreme Zapad se suočavao sa globalnom ekonomskom krizom a Obamina administracija posvećena politici “resetovanja” odnosa sa Rusijom.
“Čitajući ovo pismo pet godina kasnije, ne bih promenio ni jednu reč. Nijedna od šest naših preporuka nije ispunjena. Svi naši argumenti su se pokazali validnim. Vreme je pokazalo da smo bili u pravu”.
On dodaje da su se neka od njihovih “negativnih predviđanja” ostvarila.
“Izbori za Evropski Parlament 2014. su potvrdili rizik od jačanja nacionalizma na starom kontinentu, a pojedine izjave nove generacije političara, koji naginju realpolitici u Pragu, Bratislavi, Budimpešti, pa čak i u Varšavi, pokazuju da čak i u ovom delu Evrope, pro-atlantska orijentacija ne bi trebalo da se uzme zdravo za gotovo”, smatra Vondra.
Edvard Lukas se slaže da je pomenuto pismo iz 2009. bilo “proročko”.
“Oni su upozorili da se pitanje Atlanskog saveza ne tretira kao završeno, jer od tada sve se zaista pogoršalo. Politika resetovanja odnosa sa Rusijom nije mnogo donela – dobici su bili privremeni. Šteta naneta NATO savezu je duboka i, bojim se, trajna. Sada smo svedoci neke vrste post-atlantske epohe”, ocenjuje Lukas.
Prozapadno i atlanticističkio osećanje je i dalje veoma snažno među građanima svih zemalja ove regije, pre svega u Češkoj Republici i Slovačkoj, smatra Marian Majer.
Po njegovom mišljenju, prosečni građani nemaju nikakve dileme oko prozapadnog kursa njihovih zemalja i nisu zainteresovani da se vrate u rusku orbitu.
Međutim, ta jedinstvena pozicija se narušava kada na dnevni red dođu konkretne političke mere i žrtve koje treba da se podnesu, zaključuje Majer.
