Pucnjava u Beogradu u kojoj je ratni veteran ranio tri osobe još jednom je ukazala na drastične posledice koje i danas nose ovi ljudi. Posleratni sindrom sve je češći problem koji niko ne rešava, između ostalog i zbog toga što kategorija ratnih veterana u Srbiji još nije priznata.
Četrdesettrogodišnji Ratko Zivgarević zbog banalne svađe u kafiću pucao je iz kalašnjikova na goste i prolaznike više od pola sata. U beogradskom naselju Borča ispalio je 150 metaka pre nego što ga je uhapsila policija koja je u pretresu njegove kuće pronašla arsenal oružja, uključujući i bombu i pištolj, koji je najverovatnije davno doneo sa ratišta.
Mile Milošević, predsednik nevladine organizacije Udruženje boraca rata od 1990. godine, izjavio je za RSE da se procenjuje da u Srbiji ima 700.000 ratnih veterana i da su mnogi od njih potencijalno opasni jer država ne čini ništa da im pomogne u lečenju i socijalizaciji.
„Takvih ljudi ima na stotine u Beogradu, verujte mi... Kada bi analizirali ubistva koja su se dogadjala u Srbiji, bar u polovini slučajeva počinioci su ljudi koji su bili u ratu. Na žalost, država o problemima ratnih veterana uopšte ne vodi računa. Ona prosto beži od njih i ponaša se kao da rata nije ni bilo, kao da ti ljudi ne postoje. Oni su žive bombe koje idu gradom, a o njima niko ne vodi računa“, kaže Milošević.
Ratko Zivgarević pucao je iza automatske puške, za koju se pretpostavlja da mu je ostala sa ratišta, po okolnim kućama i automobilima pre nego što je došla policija. Neposredno pre toga izbačen je iz lokalnog kafea, posle čega se vratio sa sedam okvira municije oko vrata i kalašnjikovim uzvikujući: „Da vidimo ko će meni da zabrani da pijem pivo!“. Njegove komšije rekle su medijima da je devedesetih bio u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i da se primećivalo da ima psihičke probleme.
Psihoterapeut Predrag Miljanović, koji godinama radi sa ratnim veteranima, kaže da je najveći broj njih traumatizovan zbog čega im je preko potrebna psihosocijalna pomoć, ali da za nju u srpskom društvu često nema volje ali ni stručnih mogućnosti.
„Vrlo je važno da se zna da ti ljudi nisu bolesnici, ali rat je ostavio traga na svakoga ko je u njemu učestvovao. Posle svega se vrate kući, oni su promenjeni, zateknu drugačiju porodicu, niko ih ne priznaje niti prihvata, i stalno sebi postavljaju pitanja gde su bili i šta su radili... Kada vide da nigde nisu dobrodošli dogodi im se apsolutni raspad sistema“, tumači Miljanović.
Jedan od najvećih problema ratnih veterana i vojnih invalida rata u Srbiji je što još ne postoji zakon koji bi regulisao njihov položaj.
Potrebna sistematska akcija
Miloš Antić, direktor Centra za ratnu traumu, udruženja koje se kroz rad sa pojedincima bavi izgradnjom mira na Zapadnom Balkanu, kaže da je velika prepreka to što nije definisano ko može da ostvari status ratnog veterana.
„To vrlo često zavisi od ličnih veza u opštinskoj boračkoj ili invalidskoj službi i od toga da li će im uz neke papire neko srediti da nešto dobiju. Činjenica je da je vrlo mali broj ljudi u Srbiji zvanično ima PTSP, odnosno posttraumatski stresni poremećaj, jer su se ovdašnji psihijatri ustezali da donose takvu dijagnozu. Pre svega zato što je to samo po sebi skupo, jer je to još jedna od formi invaliditeta koja za sobom povlači sva socijalna davanja koja je država obavezna da pruži“, navodi Antić.
U situaciji u kojoj u Srbiji na 100.000 stanovnika dođe tri psihijatra i dva psihologa pomoć učesnicima ratova vrlo je retka. Zato se mnogi od njih obraćaju udruženjima boraca.
Mile Milošević kaže da svakog dana u njegovu kancelariju dođe bar desetak veterana koji traže da im se reše problemi.
„Mnoge znam lično i većina njih je u potpunom haosu. Ne mogu da spavaju, vraćaju im se slike iz rata, kako im je poginuo saborac ili prijatelj... A danas o njima niko ništa ne misli, idu po lekarima a niko neće da ih primi na pregled. Ti se ljudi moraju vratiti u život i to tako što bi država otvorila posebne zdravstvene centre gde će se njima baviti psihijatri i psiholozi. I da ih polako vrate u društvo. To je jedini pravi način, kao što su uradile druge zemlje u svetu.“
Miloš Antić, iz Centra za ratnu traumu, smatra da je za rešavanje problema ratnih veterana potrebna sistemska akcija i da je odgovor zašto država o njima dovoljno ne vodi računa dobrim delom i u politici.
„Zato što je pitanje ratnih veterana direktno povezano sa učešćem u ratovima. To je vrlo ozbiljno političko pitanje i država Srbija zapravo bi odlukom ko su ratni veterani pokazala kada je i na koji način učestvovala u ratnim sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije. Zapravo se to tiče neke vrste suočavanja sa našom prošlošću.“
Slabašni kapaciteti zdravstvene zaštite u Srbiji, koju su evropski istraživači nedavno proglasili najlošijom u Evropi, ne obećavaju da adekvatnu pomoć mogu dobiti svi kojima je ona potrebna.
Psihijatar Predrag Miljanović zaključuje da se i bez obzira na to pitanjem ratnih veterana mora pozabaviti čitavo društvo.
„Treba se baviti i time šta se dogadjalo u toku rata i šta su ljudi preživeli. O svemu treba otvoreno govoriti i to bi bila velika podrška svima. Jer ćutanje o tome ne vodi ničemu.“
Četrdesettrogodišnji Ratko Zivgarević zbog banalne svađe u kafiću pucao je iz kalašnjikova na goste i prolaznike više od pola sata. U beogradskom naselju Borča ispalio je 150 metaka pre nego što ga je uhapsila policija koja je u pretresu njegove kuće pronašla arsenal oružja, uključujući i bombu i pištolj, koji je najverovatnije davno doneo sa ratišta.
Mile Milošević, predsednik nevladine organizacije Udruženje boraca rata od 1990. godine, izjavio je za RSE da se procenjuje da u Srbiji ima 700.000 ratnih veterana i da su mnogi od njih potencijalno opasni jer država ne čini ništa da im pomogne u lečenju i socijalizaciji.
„Takvih ljudi ima na stotine u Beogradu, verujte mi... Kada bi analizirali ubistva koja su se dogadjala u Srbiji, bar u polovini slučajeva počinioci su ljudi koji su bili u ratu. Na žalost, država o problemima ratnih veterana uopšte ne vodi računa. Ona prosto beži od njih i ponaša se kao da rata nije ni bilo, kao da ti ljudi ne postoje. Oni su žive bombe koje idu gradom, a o njima niko ne vodi računa“, kaže Milošević.
Ratko Zivgarević pucao je iza automatske puške, za koju se pretpostavlja da mu je ostala sa ratišta, po okolnim kućama i automobilima pre nego što je došla policija. Neposredno pre toga izbačen je iz lokalnog kafea, posle čega se vratio sa sedam okvira municije oko vrata i kalašnjikovim uzvikujući: „Da vidimo ko će meni da zabrani da pijem pivo!“. Njegove komšije rekle su medijima da je devedesetih bio u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i da se primećivalo da ima psihičke probleme.
Psihoterapeut Predrag Miljanović, koji godinama radi sa ratnim veteranima, kaže da je najveći broj njih traumatizovan zbog čega im je preko potrebna psihosocijalna pomoć, ali da za nju u srpskom društvu često nema volje ali ni stručnih mogućnosti.
„Vrlo je važno da se zna da ti ljudi nisu bolesnici, ali rat je ostavio traga na svakoga ko je u njemu učestvovao. Posle svega se vrate kući, oni su promenjeni, zateknu drugačiju porodicu, niko ih ne priznaje niti prihvata, i stalno sebi postavljaju pitanja gde su bili i šta su radili... Kada vide da nigde nisu dobrodošli dogodi im se apsolutni raspad sistema“, tumači Miljanović.
Jedan od najvećih problema ratnih veterana i vojnih invalida rata u Srbiji je što još ne postoji zakon koji bi regulisao njihov položaj.
Potrebna sistematska akcija
Miloš Antić, direktor Centra za ratnu traumu, udruženja koje se kroz rad sa pojedincima bavi izgradnjom mira na Zapadnom Balkanu, kaže da je velika prepreka to što nije definisano ko može da ostvari status ratnog veterana.
"Vrlo mali broj ljudi u Srbiji zvanično ima PTSP jer su se ovdašnji psihijatri ustezali da donose takvu dijagnozu", kaže Miloš Antić.
U situaciji u kojoj u Srbiji na 100.000 stanovnika dođe tri psihijatra i dva psihologa pomoć učesnicima ratova vrlo je retka. Zato se mnogi od njih obraćaju udruženjima boraca.
Mile Milošević kaže da svakog dana u njegovu kancelariju dođe bar desetak veterana koji traže da im se reše problemi.
„Mnoge znam lično i većina njih je u potpunom haosu. Ne mogu da spavaju, vraćaju im se slike iz rata, kako im je poginuo saborac ili prijatelj... A danas o njima niko ništa ne misli, idu po lekarima a niko neće da ih primi na pregled. Ti se ljudi moraju vratiti u život i to tako što bi država otvorila posebne zdravstvene centre gde će se njima baviti psihijatri i psiholozi. I da ih polako vrate u društvo. To je jedini pravi način, kao što su uradile druge zemlje u svetu.“
Miloš Antić, iz Centra za ratnu traumu, smatra da je za rešavanje problema ratnih veterana potrebna sistemska akcija i da je odgovor zašto država o njima dovoljno ne vodi računa dobrim delom i u politici.
„Zato što je pitanje ratnih veterana direktno povezano sa učešćem u ratovima. To je vrlo ozbiljno političko pitanje i država Srbija zapravo bi odlukom ko su ratni veterani pokazala kada je i na koji način učestvovala u ratnim sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije. Zapravo se to tiče neke vrste suočavanja sa našom prošlošću.“
Slabašni kapaciteti zdravstvene zaštite u Srbiji, koju su evropski istraživači nedavno proglasili najlošijom u Evropi, ne obećavaju da adekvatnu pomoć mogu dobiti svi kojima je ona potrebna.
Psihijatar Predrag Miljanović zaključuje da se i bez obzira na to pitanjem ratnih veterana mora pozabaviti čitavo društvo.
„Treba se baviti i time šta se dogadjalo u toku rata i šta su ljudi preživeli. O svemu treba otvoreno govoriti i to bi bila velika podrška svima. Jer ćutanje o tome ne vodi ničemu.“
