Arhitektica Ana Džokić živi između Beograda i Roterdama. Radila je u različitim kontekstima, od holandskog paviljona na arhitekonskom bijenalu u Veneciji, urbanih istraživanja u Holandiji, na Zapadnom Balkanu, pa i Tadžikistanu, do proširenja društveno-kulturnog centra u slamu u Medelinu, Kolumbija. Sve, pa i većinu događaja iz ovog dnevnika deli sa Markom Nejlenom, sa kojim je 2000. osnovala STEALTH.unlimited. Trenutno u Beogradu grade svoj prvi stan. Član je inicijative "Ko gradi grad" u Beogradu i "Stad in de Maak" (Grad u nastajanju) u Roterdamu. U Stokholmu radi doktorat.
Subota, 30. avgust
Buđenje u Komiži, kraj mora. Za ovo stvarno vredi ustati rano. Imamo samo dva dana, zato pravac plaža!
Sinoć smo se iz Visa prebacili kod Ede i Sandre, prijatelja iz Sarajeva. Oni ovde provedu barem tri meseca godišnje, a jednom su živeli i čitave četiri godine. Razmišljam kako bi tako nešto izgledalo i od čega bi se preživelo. Sandra i Edo sigurno imaju svoj recept. U životu su prošli kroz sito i rešeto, od opsade Sarajeva, do ribarenja na Aljasci (a i Komiži), pravljenja zuba za proteze u Nju Džersiju, do slikanja na drvetu od bačvi. Znači moguće je! Posle Komiže gde smo se slučajno sreli pre osam godina, ponovo nas je povezalo, slobodno mogu reći "njihovo", bijenale u takozvanom Titovom bunkeru u Konjicu. Geopolitički sigurno najinteresantniji prostor u kome sam nešto radila.
Ovde je sve uz more, o moru i iz mora. Danas ručamo ribu na gradele. Na zalazak sunca, klopu i viško vino dolaze Dalibor i Ines iz Zagreba, a onda gledamo zalazak meseca. Rasprava se vodi oko toga da li mesec zalazi u more, ili su to u daljini planine u Italiji. Kuje se plan da se nekada, uskoro, popnemo na tu planinu, Majelu, 2.793 metra. Komižani je jasno vide uglavnom zimi, kada je bura.
Nedelja, 31. avgust
Na plažu stižemo preskakanjem ograde. Kupamo se na molu urušene fabrike ribe Neptun. Kupio ju je neki južno-afrikanac, kažu da je verovatno prao novac. Od 2001. stoji prazna. Ironično, firma na koju je registrovana se zove Business Doctor... Komiža je ribarsko mesto, imala je četiri fabrike ribe, sada nijednu. Raspadom JNA Neptun je izgubio pola tržišta, a ono što nije dotučeno tada - jeste privatizacijom. Mašine za konzervisanje sardela su sada u Nišu. Odakle li im stiže riba?
Srećemo ostatke ekipe koja je takođe sedam dana bila u Visu, na četvrtoj Zelenoj akademiji. Predavanja, diskusije, radionice na teme ekološke transformacije i upravljanja zajedničkim dobrima. Organizatori su za ovu priliku skovali i novu reč "ecommonize" - koja za sada ostaje bez dobrog prevoda. Kao i pre dve godine bilo je preko 150 aktvnih ljudi, većina sa Zapadnog Balkana. Intenzivno i vredno u svakom smislu.
Jedna od fundamentalnih debata bila je o različitim viđenjima budućnosti transformacije sveta u svetlu limitiranih resursa. Da li ona pretpostavlja usporavanje ekonomskog rasta, kao što predlaže profesor održivog razvoja Tim Džekson, ili je za očekivati ogroman ekonomski razvoj (uglavnom van Evrope) pa se zato treba usredsrediti na tehnološke inovacije, kao što veruje Ralf Fuks iz nemačkih Zelenih? U zaoštrenoj debati publika iz regiona je uglavnom ukazivala da ekološka transformacija nije dovoljna - potrebno nam je fundamentalno ravnopravnije društvo.
Ponedeljak, 1. septembar
Ovoga puta prerano ustajanje, autobus za Vis kreće u 6.15, katamaran iz Visa za Split u 7. Ovde je još vedro ali u daljini seva, približava se nevreme. Vučemo kofere uz more. Spavanje na brodu, limunada na Trgu Republike u Splitu.
Imamo još četiri sata do odlaska. Sa Natašom krećemo nasumice uzbrdo. Na vrhu brda nailazimo na impresivnu betonsku zgradu. Da, to je Dom mladih o kome sam slušala od Mirande i Dinka, arhitekata iz Splita koji rade na njenom redefinisanju. Super da smo je našli. Potpuno neplanirano nas srdačno prima upravnica Dubravka Kukoč i provodi kroz zgradu. Izgradnja je započela za Mediteranske igre 1979. i nikada nije završena. Percepcija većine Splićana je bila da je treba sruši. Nije valjda da samo arhitektama ovakva građevina može da bude privlačna? Srećom nije. Godine 2005. u nju ulazi Multimedijalni centar, a prostor koji je bio projektovan za klasičnu instituciju kulture se od tada realizuje postepenim aktiviranjem kroz rad mnoštva kulturnih inicijativa i programa.
Dok nas sa zidova gledaju slike starog Splita i mlade Tereze Kesovije, ručamo možda najbolje lignje na žaru. Počinje "nevera", potpuno mokri stižemo na autobus, pa na aerodrom. Ukrcali smo se na let za Beograd, ali nas ubrzo obaveštavaju da moramo da se vratimo u aerodromsku zgradu. Kolica za prtljag su ulubila trup aviona... Čekamo pet sati da stigne drugi. Svi su umorni, uključujući i stjuardese. Stižemo u Beograd bez kiše.
Utorak, 2. septembar
Iako prošla nedelja nije baš bila odmor, ipak je bilo drugačije od svakodnevnog buđenja na gradilištu. Već je mesec dana od kako smo skinuli krov na kući. Veliki su radovi, kod nas bez krova a u prizemlju šanac za izolaciju, pristupa se mostićem - samo još fale krokodili. Vladan, Blagoje, Dragan, Milan, Sloba i ostala radna ekipa pitaju kako smo se proveli. Oni su uglavnom zidali i betonirali. Danas je na svu sreću i dalje suvo, rade se poslednji serklaži, stigli su bravari koji rade dugačku gredu. Opsesivno pratim vremensku prognozu. Nije baš zgodno kada ti nad glavom prokišnjava.
I dok čekamo datum kada će se na sednici Skupštine grada diskutovati izmene Generalnog plana Beograda, koje se rade kako bi se omogućila realizacija megalomanskog projekta Beograda na vodi, mogli bismo da se prisetimo Španije i koliko je nestabilno oslanjati ekonomski rast na bum nekretnina. Danas čitam dva indikativna članka koji daju globalniju perspektivu. Prvi o spekulativnom tržištu nekretnina u Švedskoj, drugi o "mehuru koji samo što nije pukao" u Kini. Dosta dugo je delovalo je da je rast u Kini nezaustavljiv, a Švedska stabilna.
Današnja Politika na naslovnoj strani objavljuje članak o palestincu Muhamedu Dahlanu - "čoveku koji je zbližio Srbiju i Emirate". Povod tekstu je članak na sajtu Middle East Eye iz Londona od pre par nedelja, koji tvrdi da je pozadina bliskih veza koje sve više okupiraju naše živote ne samo Air Serbia, Beograd na vodi, poljoprivredno zemljište u Vojvodini... već pre svega plasiranje srpskog oružja na Bliski istok. Koji li će biti sledeći nastavak u ovoj priči?
Sreda, 3. septembar
Naši radnici u šali stalno pitaju kako ćemo se grejati bez radijatora ili TA peći. Mark zna, on je sve sračunao za pasivnu kuću, uključujući i toplotnu pumpu. Danas zovem ljude koji instaliraju kućne mini-elektrane, nadamo se da bi nekada na krov mogli da postavimo par solarnih panela. To je ono kada ti se strujomer vrti unazad.
Na Zelenoj akademiji saznali smo jedan zastrašujući podatak. Upotreba električne energije proizvedene u termoelektranama koje koriste lignit, kao što je Obrenovac, koštaju zdravlje građana Srbije 4.9 milijardi evra godišnje, dok je ekonomska zarada tako proizvedene struje oko tri puta manja. Mali proizvođači struje mogli bi i u našim krajevima naveliko da doprinesu "energetskom preokretu", po kućama ali i kroz energetske zadruge, kao u Nemačkoj. Samo, ne postoji aktivna politika i regulativa.
Večeras je Skype sastanak sa Tanjom. Tanja je urbani planer, iz Beograda je, desetak godina živi u Švedskoj. Sada je predsednica Ženskog građevinskog foruma iz Stokholma. Upoznali smo se u maju, na "Stambenom urliku", samitu aktivista koji se bave stambenim pitanjima u Švedskoj. Tamo smo predstavili beogradsku inicijativu Pametnija zgrada, koja oživljava principe stambene zadruge i solidarnosti i koju smo pre dve godine pokrenuli u okviru platforme "Ko gradi grad". Sa Tanjom planiramo saradnju oko novih modela stanovanja koje iniciraju građani. Uključila bi se i grupa Arhitektura za sve iz Istanbula.
Četvrtak, 4. septembar
Kiša pada čitavu noć. Malo spavamo, pa onda satima prikupljamo vodu lopatama u kante. Staje danas tek oko 5 popodne. Gradilište stoji, blato. Jedva čekam da podignemo krov.
Danas je Skype sastanak sa Erikom i Pitom, prijateljima u Roterdamu. Od kako smo otišli početkom juna projekat-objekat koji smo zajednički pokrenuli ove godine poprima nove obrise. U zgrade, koje nam je zbog ekonomskog kolapsa na deset godina ustupila jedna stambena korporacija, polako se useljavaju novi ljudi. Od početka krize u Roterdamu se pojavio značajan broj inicijativa koje pokreću lokalnu ekonomiju, odozdo. Menja se polako i gradska politika. Jeste, završili su Kolhasove kule, ali i barem po negde pustili niz vodu tržišne principe korišćenja prostora koji već godinama, pa i decenijama stoje prazni.
Sinoć sam Žerara Depardjea slučajno gledala u filmu na TV-u, kad evo ga danas u Beogradu. Ima i on nešto da nam kaže o ingenijoznosti projekta Beograda na vodi i dobrobitima koje će nam doneti. Blic prenosi, "Slavni glumac je ocenio i da je taj projekat po meri čoveka i da predstavlja "novu sliku Srbije", ostaje nam da se pitamo kog čoveka i koje Srbije.
Petak, 5. septembar
U Berlinu se krajem oktobra održava skup koji će okupiti arhitekte i urbaniste koji se bave urbanim projektima okrenutim zajednici, pronalazeći modele njihovog finansiranja koji izlaze iz tradicionalnog okvira. Kroz crowdfunding, zadružno finansiranje, community land trust-ove, društveno finansiranje... Danas je rok za prijavu projekata. Pripremamo materijal o Pametnijoj zgradi, bilo bi odlično da tamo i naša ekipa razmeni iskustva.
Na našem gradilištu, na o’ ruk upravo je podignuta velika čelična greda. Rogovi slede od ponedeljka.
