Više od 30 predstavnika vlada zemalja Zapadnog Balkana, Evropske unije, Nemačke, Austrije i Italije, razgovaraće 27. avgusta u Beču o budućnosti regiona, u okviru druge konferencije o Zapadnom Balkanu. Taj samit je nastavak berlinskog procesa, koji je godinu dana ranije inicirala nemačka kancelarka Angela Merkel, u cilju podsticanja evropske integracije Zapadnog Balkana. Glavna tema ovog puta biće infrastrukturno i energetsko povezivanje regiona.
Austrijski domaćini su u odnosu na berlinski samit omogućili i snažniju zastupljenost predstavnika civilnog društva. Naime, ovog puta prvi put će biti održan Forum civilnog društva Zapadnog Balkana, čime je data mogućnost predstavnicima civilnog sektora da ukažu na stanje i probleme u regionu.
Učešće na Forumu civilnog društva uzeće i komesar Evropske unije za susedsku politiku i proširenje Johanes Han, austrijski šef diplomatije Sebastian Kurc, kao i premijer Srbije Aleksandar Vučić, njegov albanski kolega Edi Rama i predsedavajući Saveta ministara Bosne i Hercegovine Denis Zvizdić.
Jelica Minić, predsednica Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji i doskorašnja zamenica generalnog sekretara Saveta za regionalnu saradnju, međuvladine organizacije sa sedištem u Sarajevu, za RSE govori o tome šta je zapravo suština berlinskog procesa, šta se može očekivati na samitu u Beču i na Forumu civilnog društva.
“Još od Solunskog samita zemalja Zapadnog Balkana i Evropske unije, 2003. godine, bilo je predviđeno da se redovno godišnje odvijaju samiti Evropska unija – Zapadni Balkan. Međutim, nakon tog početka koji je bio vrlo spektakularan i gde je najavljena i evropska budućnost tadašnjim zemljama Zapadnog Balkana – tu je tada bila i Hrvatska – nekako su ti sastanci na visokom nivou utihnuli i ovo je sada pokušaj da se, makar i na jedan fokusiran i ograničen način, dakle, ne uz sve članice Evropske unije nego uz njih nekoliko koje su najzainteresovanije za region – Nemačka, Francuska, Austrija i Italija, uz veliku podršku Slovenije i Hrvatske – da novi zamah evrointegracijama zemalja Zapadnog Balkana”, podseća Jelica Minić.
RSE: Čelnik Evropske komisije Junker je čim je došao na funkciju bez uvijanja rekao da u narednih pet godina nema daljeg širenja Evropske unije. Je li berlinski proces u neku ruku utešna nagrada?
Minić: Moguće da ima elemenata toga, ali to je u stvari ohrabrenje zemalja Zapadnog Balkana da nastave proces. Konstatacije poput izjave gospodina Junkera mogle su se naći i u drugim važnim dokumentima Evropske unije. Berlinski proces je neka vrsta dopunskog mehanizma koji bi trebalo da drži interes i entuzijazam zemalja Zapadnog Balkana da se zbog takvih izjava ne obeshrabre.
RSE: Da li je i strah od povećanog interesa Rusije za region mogao uticati na motivaciju da se započne berlinski proces?
Minić: I to je, svakako, značajan momenat. Sve intenzivnije angažovanje Rusije u regionu takođe predstavlja jedan od faktora koji je podstakao zemlje-članice Evropske unije da i one deluju u regionu aktivnije. Treba, međutim, podvući i to da iza berlinskog procesa stoji realni interes Evropske unije da se zemlje regiona međusobno bolje energetski i infrastrukturno povežu, što je istovremeno i funkcionalno povezivanje sa Evropskom unijom. Taj mehanizam bi, dakle, paralelno bio svojevrsno unapređivanje regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa i jedan oblik funkcionalnog integrisanja regiona u Evropsku uniju, u periodu dok ne bude moguće i institucionalno povezivanje sa EU.
RSE: Komesar EU za proširenje Johanes Han najavio je već da će Evropska unija za period od narednih pet godina izdvojiti milijardu evra za regionalne infrastrukturne projekte koji bi povezali države Zapadnog Balkana. Ipak, to nije dovoljno novca za te ambiciozne i skupe projekte železničke, putne, vodne, energetske infrastrukture. Da li je opravdana bojazan da će već prezadužene zemlje regiona ući u rizik prekomernog zaduživanja koji ne mogu da podnesu?
Minić: Ta bojazan je potpuno opravdana jer se ne radi o projektima koji će biti kompletno finansirani od strane Evropske unije ili bilo kog drugog donatora. EU ima instrument za pretpristupnu pomoć (IPA 2) iz koga će se povući sredstva za te projekte. Međutim, imajući u vidu da ni zemlje regiona nemaju sopstvena budžetska sredstva za finansiranje ovakvih projekata u nekom ozbiljnijem obimu, naravno, očekivanja su da će se opet pokrenuti neke kreditne linije, a države regiona su uglavnom prezadužene. To je, rekla bih, jedna od slabih tačaka čitave konstrukcije. Bilo bi otuda jako dobro da zemlje regiona izvrše dodatno lobiranje da se još neki ozbiljniji fondovi iz Evropske unije povuku za te infrastrukturne projekte. To su sve jako skupi projekti. Imali smo ranije slučajeve da zemlje koje su vršile velika ulaganja u infrastruturu – a to su i Grčka i Hrvatska, primerice – da su onda ušle u ozbiljne dugove, posebno Grčka, i da su posledice dramatične. Dakle, to bi sve trebalo jako dobro osmisliti, pri čemu je najvažnije za zemlje regiona da zajedno nastupe.
Ima još jedna karakteristika koju treba pomenuti u kontekstu berlinskog procesa. To je nešto o čemu se u poslednje vreme dosta govori i u Evropskoj uniji i u akademskim krugovima koje se bave Evropskom unijom, a to je svojevrsna nacionalizacija evropske politike, pa i politike proširenja. To znači da pojedine članice Evropske unije same pokreću inicijative - takvih inicijativa nema na nivou čitave Evropske unije – bilo da one time anticipiraju neke procese ili prosto imaju neke sopstvene interese. To je i ovde slučaj sa nabrojanim zemljama – Nemačka, Francuska, Italija, Austrjia.
Ovaj proces će se nastaviti, predviđeno je da iduće godine Francuska organizuje samit, a da posle nje to bude Italija. Predviđen je, dakle, četvorogodišnji period tokom kojeg bi trebalo da se postavi kičma infrastrukturnog razvoja čitavog regiona. To će nesumnjivo doprineti većoj konkurentnosti regiona, većem interesu za ulaganja u čitavoj nizu domena, ali, kao što sam rekla, postoji opasnost daljeg zaduživanja, a postavlja se i pitanje koja će frekvencija biti u korišćenju takve infrastrukture. Znači, moraju se pokrenuti i neki drugi paralelni procesi kako bi taj veliki i ambiciozni projekt bio opravdan.
RSE: Integralni deo berlinskog procesa ove godine biće i forum civilnog društva, koji se održava dan ranije. Šta će biti vaše poruke zemljama i vladama regiona Zapadnog Balkana?
Minić: Treba reći da je berlinski proces i tokom prvog samita u Berlinu imao jedan prateći događaj. To je bila radionica dvanaest novinara iz regiona, a podrška medijima i medijskim slobodama takođe je ušla u usvojenu deklaraciju sa prvog berlinskog skupa. Ovog puta prošireno je učešće civilnog društva, takođe na jednom pratećem događaju, to je Forum civilnog društva iz regiona, koji se bavi i medijskim slobodama, i regionalnom integracijom, ali se bavi i nekim ekonomskim pitanjima – nezaposlenošču, odnosno, kako stvoriti nova radna mesta itd. Ono što je važno reći jeste da bi na tom forumu trebalo da se na jedan vrlo eksplicitan način ukaže na ulogu koju civilno društvo treba da igra u procesu evropskih integracija i regionalne saradnje, a to je uloga u konsultativnom procesu u kontekstu svih reformi i promena koje evropskea integracija i regionalna saradnja podrazumevaju, kao i u monitoringu i evaluaciji onoga što radi država i državna administracija, u širenju informacija, obaveštavanju javnosti itd. Dakle, postoji višestruka uloga civilnog društva, koje je u mnogim domenima sposobno da ponudi svoje ekspertske kapacitete, kako bi se ti reformski procesi ubrzali.
