Predsednik Srbije ili država - to sam ja

Nikada od petooktobarskih promena na srpskoj političkoj sceni nije bilo tolike koncentracije vlasti i moći u rukama jednog čoveka. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić ostao je i predsednik Demokratske stranke, stožernog predvodnika vladajuće koalicije, pa se nije moglo pouzdano znati kada nastupa kao šef države, a kada kao lider vladajuće stranke, odnosno, vlade.

Iako je još tada bivao kritikovan zbog podrivanja institucija i slivanja vlasti u predsednički kabinet, Tadić je odlučio da, protivno Ustavu, i treći put sedne na predsednički presto, a da se, uz to ne odrekne ni vođstva svoje stranke koja će, već je sasvim neupitno, ponovo činiti okosnicu buduće vlade.

Doskorašnji predsednik, štaviše, i ne krije da će nastaviti da vlada u istom stilu, o čemu svedoče njegove reči da neće da bude „engleska kraljica“ u Srbiji, iako mu najviši pravni akt zemlje propisuje da upravo to mora biti.

Sagovornici Radija Slobodna Evropa ocenjuju da će jačanjem autoritarne predsedničke moći biti naneta velika šteta ionako krhkoj demokratiji i vladavini prava u Srbiji.

Još u prethodnom mandatu ove vlasti bilo je jasno da je „slabi“ premijer Mirko Cvetković samo smokvin list koji prikriva koncentraciju moći u Tadićevim rukama. Iako mu Ustav nalaže samo reprezentativnu funkciju, Predsednik je bio ličnost koja se pitala za sve. Za četiri godine dobrano je poljuljao ionako klimave institucije zemlje, a poslednji udarac zadao im takozvanom reformom pravosuđa koja se, prema ocenama i lokalnih i evropskih eksperata, dugi niz godina ničim ne može ispraviti. Umesto da učvršćuje političku kulturu podele vlasti, osnovnu polugu demokratije i vladavine prava, predsednik se, okružen svim svojim neizabranim ljudima, uspostavio kao neprikosnoveni centar političke moći.

Izgleda, međutim, da autoritarnog podrivanja demokratije nije bilo dosta. Tadić, koji nastupa kao mesija proevropskih vrednosti zemlje, odlučio je da koncentraciju vlasti i moći nastavi i narednih pet godina.

Sagovornici Radija Slobodna Evropa, poput Vladimira Pavićevića, profesora Fakulteta političkih nauka, ocenjuju da je doskorašnji predsednik i ponovni pretendent na tu funkciju veoma odgovoran za institucionalne defekte, odnosno, ozbiljne napukline političkog sistema u Srbiji.

”Ja mislim da je on tome doprineo time što se nije pridržavao Ustava, a što nam govori da je reč o njegovoj nameri da moć koncentriše u svojim rukama. Dakle, on deluje tako da poništava efekte vladavine prava. U istom trenutku kad saopštava da je dobijanje statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji jedno od najznačajnijih dostignuća, on nastavlja da sapliće institucije preuzimajući njihove ingerencije, iz čega se vidi da on zapravo i ne shvata o čemu se uopšte radi u procesu evropske integracije Srbije - da se tu, naime, radi upravo o vladavini prava”, kaže Pavićević.

Odlučuje partijsko ustrojstvo

Bivši predsednik je po Pavićevićevom sudu značajno doprineo “stvaranju sistema nadziranog pluralizma u Srbiji, koji je značajno suzio pravo na izbor i slobodu udruživanja građana i, sa druge strane, učvrstio jedan sistem fasadne demokratije”.

Sociolog Vladimir Vuletić za Radio Slobodna Evropa ocenjuje da glavni problem velike koncentracije vlasti u rukama jednog čoveka leži u polugama političkog sistema koje se nisu menjale još od Miloševićevog vremena.
 
„Od Miloševićeve ere, uprkos tome što je demisioniran, nije se promenilo običajno pravo da je moć tamo gde je centralna politička ličnost. Da je kojim slučajem Tadić premijer, moć bi bila u rukama premijera. Sećamo se da je, kada je Milošević bio predsednik SRJ, moć bila na saveznom nivou, a da je, kada je bio predsednik Srbije, bila na republičkom nivou. I sada imamo sličnu situaciju. Naravno, problem je što u ovoj jednačini imate političku stranku kao centralnu organizaciju u kojoj je skoncentrisana sva moć, tako da su državne funkcije praktično transmisija moći koja leži u političkoj partiji. To je ono što predstavlja problem, nezavisno od Tadića. Ista bi situacija bila da je neko drugi na čelu države jer bi opet to partijsko ustrojstvo odlučivalo o ključnim stvarima“, ocenjuje Vuletić.
 
Bez obzira na to što je svojevremeno Ustavnim zakonom postigao nagodbu da i treći put konkuriše za predsednika, što je po sebi pravni nonsens, jer zakonska norma ne može suspendovati normu najvišeg pravnog akta, Vladimir Pavićević podseća:
 
„U demokratijama ne postoji običaj da se ide protiv onoga što je proklamovano u ustavu – a to je da jedan čovek ne može više od dva puta da bude predsednik republike u svom životu. Ja mislim da ta situacija, koja govori o odsustvu poštovanja običaja u jednoj demokratskoj zajednici, uz ovo nepoštovanje vladavine prava ili potpuno odsustvo smisla za pravo, jesu neka od ključnih obeležja vladavine doskorašnjeg predsednika. Rekao bih da jedina razlika u odnosu na Miloševića jeste ta što se ovaj novi Tadićev autoritarizam ne oblikuje kroz matricu rata koja je dominantno ispunjavala period vladavine Slobodana Miloševića. Ta razlika, međutim, ništa ne umanjuje na oceni da u Srbiji imamo posla sa uspostavljanjem, odnosno, razvojem, jednog autoritarnog sistema“.
 
Koju cenu će platiti mlada srpska demokratija ukoliko se, kao što se najavljuje da hoće, nastavi ovakva koncentracija moći i vlasti u rukama bišeg predsednika, ako to još jednom to postane i može li se u okviru zadatog sistema išta učiniti da se tendencije autoritarizma zaustave Vladimir Pavićević smatra da bi jezgro otpora tome mogla biti neočekivano jaka poruka sa ovih izbora.
 
„Neka vrsta građanskog otpora nastaje kroz građansku inicijativu za beli listić, kojom se upravo saopštava snažni otpor želji da se politički sistem svede na delovanje tačno određenih političkih aktera kojima će Boris Tadić da bude šef”, veruje Vladimir Pavićević.