Novim Zakonom o radu, usvojenim u Srbiji prošle godine po hitnom postupku, bitno su umanjena dotadašnja prava i beneficije radnika. Iakoje ni prethodni zakon nije sprečavao, novi zakon radikalno je povećao eksploataciju radnika, ostavljajući ih na milost i nemilost osionim tranzicionim poslodavcima, za koje Zakon ne predvidja nikakve sankcije. Sindikalni lideri i sociolozi smatraju da je time civilizacijski časovnik vraćen u doba prvobitne akumulacije kapitala.
Prema novousvojenom zakonu, naknada zbog otkaza dobijenog kao tehnološki višak iznosi minimum zbir trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada kod aktuelnog poslodavca.
Otpremnina zbog odlaska u penziju je dve prosečne plate zaposlenog, a ne tri kao do tada, zaposleni će imati pravo na naknadu za noćni rad od 26 odsto, ali ne i za smenski rad.
Rad na određeno s jedne produžen je na dve godine, a naknada za minuli rad od 0,4 odsto se isplaćuje samo za godine provedene kod aktuelnog poslodavca.
Ono, međutim, što je mnogo ozbiljnije od prethodnih brojčanih pokazatelja, jeste to što su novim zakonom uzurpirana elementarna radnička prava, osvojena još početkom prošlog veka.
Radnici su postali nezaštićeno roblje osionih tranzicionih poslodavaca. Nije im zagarantovano čak ni osmočasovno radno vreme, najveća demokratska tekovina radnog zakonodavstva, podseća Branislav Čanak, lider Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost".
"Povodom 1. Maja rekao sam da je 1. Maj bio borba ‘za tri osmice’. Jedna od ‘osmica’ bila je borba za osam sati rada - dakle, da se smanji sa 10, 11, 12, 13 sati na osam sati dnevno. Sada, samo u Velikoj Britaniji, ima 22 000 ugovora o radu na nula sati rada; znači, za razliku od onoga čemu se pre 119 godina težilo, da se radno vreme smanji na osam sati rada, sada je ukinuto i tih osam sati i ti sada imaš ugovor na nula sati rada" , kaže Čanak, te dodaje:
"To znači da sa ugovorom sediš kod kuće i čekaš gazdu da te zovne, da moraš da dođeš odmah, da odradiš pola sata, tri sata ili dvadeset sati, zavisi koliko mu treba, ali on nikakvu obavezu prema tebi nema dok ne uđeš u njegove prostorije. Tog momenta uključi štopericu i plati ti koliko piše na štoperici. To žele ovdašnji poslodavci. Ja ne znam kakvi su to poslodavci. Iz ugla biznisa ja ne mogu da shvatim kakav je to biznis. Koja je to tržišna ekonomija?! Gde to piše kod Adama Smita, pa sve do danas?! To je podrška nesposobnim poslodavcima da ostvare profit iako nemaju pojma sa ostvarivanjem profita."
I sociološkinja Zagorka Golubović kaže da su novim zakonom radnici postali moderni robovi.
"Radno vreme je onoliko koliko poslodavac odredi, što znači da može da kaže da je to 24 sata dnevno. Iako je ceo Zakon obesmišljavanje radničkih prava, koja su stečena još u 18. veku, najgora odrednica je to što ne postoji više definicija radnog vremena. Radno vreme, to doslovno tako u Zakonu piše, odlučuje poslodavac, prema svojim potrebama. To može da bude i od ujutru do uveče. Onda kad je bilo osmočasovno radno vreme, nisu plaćali prekovremeni rad kad radnici ostanu duže, a sad pogotovu ništa ne plaćaju i mogu da ih zadrža koliko hoće. Nema više pojmova ‘radno vreme’ i ‘prekovremeni rad’ ", objašnjava Zagorka Golubović.
Branislav Čanak, međutim, otkriva da strani poslodavci u Srbiji, zarad kojih je aktuelna srpska vlast usvojila ovakav zakon neće da ga primenjuju jer drastično obespravljuje radnike, što je, kaže, najbolji dokaz da nisu tačne tvrdnje vlasti da će novo radno zakonodavstvo privući strane investitore.
"Mi smo slučajno saznali da se u 15 firmi, od čega je jedna naša, a 14 stranih, sve normalno primenjuje kao da nema novog zakona o radu, a obrazloženje je uvek isto - ne želimo da izgubimo kvalitetnu radnu snagu. Dakle, oni su preko kolektivnog ugovora potpuno zaobišli novi zakon o radu. To je najbolji odgovor da ti ljudi radi kojih je i pravljen, takav zakon ne žele. A onda ostaje da vidimo za koga je u stvari usvojen taj zakon. Ko to traži dodatne izmene i nova pogoršanja? To je Unija poslodavaca Srbije, za koju ja ne znam ni čemu služi ni da li stvarno ima članove. Njima je ovo malo, pa idu dalje - traže da se ukine naplata troškova za dolazak i odlazak sa posla, da se ukine topli obrok, da ako ja uzmem pola sata da od kuće donesem nešto, tih pola sata neće mi platiti. To je čak i iz ugla biznisa potpuno blesavo!", ističe Branislav Čanak.
Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca, čak kaže - pa, neka dođe biciklom ako nema auto. A, kako ću ja da mu radim sledećih osam sati ako sam, recimo, iz Pančeva došao u Beograd biciklom?! Da li sam ja u stanju da radim ili nek’ mi spremi krevet da legnem da odremam?!", ogorčen je Čanak, koji zaključuje da je zakon pravljen po nalogu "ovih novonastalih poslodavaca koji su izronili iz mraka tranzicije i privatizacije".
Zakon nabraja više od trideset prekršaja zbog kojih radnik može dobiti otkaz, a u jednoj njegovoj odredbi stoji čak i to da "zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca..."
Na drugoj strani, ukoliko poslodavac ne isplaćuje radnicima plate i doprinose, njihova jedina mogućnost je da ga tuže, što u zemlji Srbiji traje godinama, često i više od četvrt veka. Statistika kaže da u Srbiji samo 17 odsto privatnih poslodavaca redovno, u dan, isplaćuje plate zaposlenima. Otuda cinično zvuči izjava savetnika u Ministarstvu za rad Dušana Petrovića da bi zaposleni trebalo više da koriste mogućnost iz Zakona o radu da pred sudom naplate svoje zarade. A šta do presude da jedu - kolače? I hoće li ih posle nje poslodavac zadržati?
Zakon je, dakle, poslodavcima dao neograničena ovlašćenja u pogledu tretiranja i otpuštanja radnika i onemogućio pravno definisanu borbu na pritužbe zaposlenih, prepoznala je odmah po donošenju novog zakona Zagorka Golubović.
"U prvobitnoj akumulaciji kapitala koliko-toliko se računalo na neko ograničeno radno vreme, a ovde sad toga nema i nemaš kome da se žališ. A, ako se žališ, zakon kaže da ako radnik dođe u konflikt sa poslodavcem, ovaj ima pravo da ga otpusti i uzme drugog koji će ispunjavati njegove naloge", pojašnjava Golubović.
Zagorka Golubović zaključuje da je novousvojenim srpskim radnim zakonodavstvom civilizacijsko klatno vraćeno u 17. vek i da je obespravljenost radnika gora nego što je bila u vreme prvobitne akumulacije kapitala. Vratio se, kaže, problem eksploatacije rada u brutalno ogoljenom vidu.
