Čitava plejada stranih zvaničnika otkazala je učešće na samitu predsednika centralne i istočne Evrope u Jalti 11. i 12. maja, u znak protesta Kijevu zbog tretmana zatvorene bivše premijerke
Julije Timošenko, pa je Ukrajina bila prinuđena da taj skup do daljeg odloži. Srbija, međutim, nije uputila ni simboličnu protestnu notu ukrajinskoj vlasti.
Da se Beograd još nije odredio prema slučaju Julije Timošenko potvrdio je za Radio Slobodna Evropa i
Dragoljub Mićunović, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Skupštine Srbije. Rekao je da je aktuelna vlada uvek bila protiv kršenja ljudskih prava, ali da je slučaj Timošenko komplikovan.
„Taj slučaj je razmatran i u Savetu Evrope. On ima dva aspekta: jedan je humanitarni, a drugi se odnosi na procenu pravne validnosti tog procesa. Dakle, to pitanje je složeno i za međunarodne organizacije“, rekao je Mićunović.
Srbija, naglasio je, nije strana koja o tome može da ima stav, stav o tome mora imati sud:
„Možete doneti međunarodnu reviziju tog sudskog slučaja, ali to pitanje mora da se rešava sudski“.
Komentarišući ovu srpsku ćutnju na fonu snažnog bojkota evropskih i regionalnih lidera, sagovornici Radija Slobodna Evropa ocenjuju da će Evropska unija od Beograda vrlo brzo zahtevati da i delima dokazuje opredeljenje za evropske standarde poštovanja ljudskih prava, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici.
Politička elita Evrope i Amerike prethodnih dana poručivala je ukrajinskoj vladi da ne zlostavlja bolesnu Juliju Timošenko u zatvoru, osuđenu na kaznu od sedam godina zbog navodne zloupotrebe službenog položaja pri sklapanju ugovora sa ruskim Gaspromom.
Fotografije na kojima se vide modrice na njenim rukama i stomaku obišle su svet. Ukrajini je nagovešteno da zbog tretmana Timošenkove može lako biti dovedena u pitanje i poseta nemačke kancelarke
Angele Merkel Evropskom prvenstvu u fudbalu koje se u junu održava u toj zemlji i u Poljskoj, i da je pod znakom pitanja čak i ratifikovanje Sporazuma sa Kijevom o asocijaciji i pridruživanju, ako se zatvorenoj bivšoj premijerki ne omogući adekvatno lečenje u Nemačkoj ili nekoj drugoj evropskoj državi.
Nemački predsednik
Joachim Gauk otkazao je najavljenu posetu Ukrajini, a učinio je to čak i veliki real-političar, predsednik Češke
Vaclav Klaus. Usledila su otkazivanja posete mnogih drugih evropskih i regionalnih prvaka Kijevu, među kojima su i austrijski, slovenački i hrvatski predsednici
Heinz Fischer,
Danilo Turk i
Ivo Josipović, kao i prvi čovek Evropske komisije
Jose Manuel Barroso.
Srpska diplomatija, međutim, uporno ćuti. Očigledno je da prisustvujemo još jednoj epizodi njene kolizije sa principima spoljne politike Evropske unije, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa spoljnopolitički komentator “Politike”
Boško Jakšić.
Julija Timošenko, 2011.
Do koje mere taj loše naučeni diplomatski makijavelizam ide dovoljno govori činjenica da je Srbija bila jedina evropska zemlja koja nije podržala aktiviste i zaštitnike ljudskih prava u Iranu. Ili da je odlučila da ne učestvuje na ceremoniji dodele Nobelove nagrade za mir kineskom aktivisti za ljudska prava i žrtvi borbe za slobodu govora. I evo, sada, ponovne jedinstvene srpske ćutnje povodom zatvorskog tretmana Timošenkove.
Politika nezameranja
Šta srpska diplomatija smatra da dobija ovakvom ćiftinsko-palanačkom diplomatskom praksom? Neobavezujuće-retoričkim držanjem palčeva Evropi uz kalkulantsko nečačkanje mečke u guberniji Velikog istočnog brata?
“Ako je to motivisano nekom vrstom nezameranja, nezameranja Kijevu ili malo istočnijeg nezameranja Moskvi, onda je to jedna sitna kalkulacija jer se na drugoj strani tasa mnogo više rizikuje. I to, nažalost, nije prvi put da se srpskoj diplomatiji događa. Pomislio bi čovek da će tome doći kraj, ali, očigledno – ne. Tek kada Beograd bude dobio neke packe u nekoj narednoj sličnoj situaciji, mislim da će shvatiti da članstvo u Evropskoj uniji podrazumeva i prihvatanje zajedničkih obaveza i zajedničke politike i njenog usklađivanja. Ja zaista ne vidim nikakvu korist od ove uzdržanosti. Ona nekada može da bude i pametna, ali ovoga puta – to ne vidim”, ocenjuje Jakšić.
Ne radi se o tome da treba uzgajati copycat ljude. Ne treba svaki gest evropskih lidera ili čitavog zapadnog univerzuma preuzimati onako kako to neretko rade lideri tranzicijskih zemalja – tehnikom copy-paste oponašanja bez istinskog uverenja – ume to da izazove i opravdani podsmeh i gađenje – ali, ako se država opredelila, a kaže da jeste, za evropske kulturne i vrednosne standarde, koji su nezamislivi bez naloga poštovanja ljudskih prava, valjda to mora i delom pokazati.
Tog dela u Srbiji nema jer je u njoj, uz sve napore značajnog broja ljudi, i dalje dominantna kultura laži, kultura prevare i kultura straha ili zastrašivanja, ocenjuje ugledna sociološkinja
Janja Beč Nojman:
Epizoda sa Ukrajinom spada u nešto što nije dolično zemlji koja se trudi da dokaže da hoće da usvoji evropske vrednosti, kaže Janja Beč Nojman.
“Ova epizoda sa Ukrajinom spada u nešto što ne samo po diplomatskom nego po bilo kom pristojnom kodeksu ponašanja nije dolično jednoj ozbiljnoj zemlji koja se trudi da dokaže da hoće da usvoji evropske vrednosti. Odnos prema slučaju Timošenko je, međutim, samo vrh ledenog brega. To je samo deo te opšte kulture koja je ovde dominantna i koje se moramo osloboditi. Mi to treba da radimo ubrzano, iako imamo veliko opterećenje proteklih ratova devedesetih. Ovo nije samo post-ratni, ovo je post-genocidni region, koji još uvek ima vrlo visok potencijal za nasilje. Ne, doduše, za ratno ili terorističko nasilje, ali ovaj deo sveta ima sve druge manje vidljive ali jako prisutne oblike nasilja – to je ono što se zove tajkuni, to je ono što se zove korupcija, loša država, izolacija pojedinih grupa, poput romskih ili drugih nacionalnih manjina, to je zastrašivanje tih grupa, to je njihova potpuna ekonomska i socijalna izolacija i tako dalje. Dakle, svi ti oblici nasilja su ovde ekstremno visoki i ja sam u jednom svom intervjuu u oktobru prošle godine rekla da Srbija izvozi maline i strah. To je naš brend. Pa, daj da menjamo taj brend”, apeluje Janja Beč Nojman.
Često srpski antropos, koji, naravno, daje osnovni ton sveukupnoj, pa tako i spoljnoj politici, ima ni na čemu zasnovan osećaj da je nekako umno, duhovno i vitalno nadmoćan Zapadu, da stoji na brdu sa kojeg više vidi nego taj “glupi Zapad”, kako se to neretko i omnipotentno srpski kaže.
Janja Beč, međutim, primećuje da je socijalna i politička lukavost ovdašnjeg sveta koji je radio ono što Evropa nije - ne zato što je glupa nego zato što je u njenom univerzumu tako nešto nezamislivo - trajala neko vreme, ali da je onda prosto razotkrivena.
“Evropa to prepoznaje, to je vidljivo. To mogu da rade samo šibicari još – šibicari u politici, šibicari u ekonomiji i tako dalje. To više neće proći. No pasaran. Ja mislim da će vrlo brzo posle izbora doći jasna nova pravila. Već ovaj zahtev za preispitivanje više od dvadeset problematičnih privatizacija, a ima ih na stotine – stvara neki novi okvir koji će se, bogami, poštovati. Hteli to oni ili ne”, uverena je Janja Beč Nojman.