Srbija i priznanje Kosova: Ako i nije uslov biće politička realnost

Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc ostaje pri svojoj izjavi o potrebi međusobnog priznanja Beograda i Prištine za ulazak u EU, saopšteno je iz njegovog kabineta.

Dok vodeći evropski diplomati u Briselu, među njima i nemački, reagujući na Šulcovu izjavu, gotovo horski ponavljaju ono što su već rekli komesar Štefan File i visoka predstavnica Ketrin Ešton - da EU od Srbije ne traži priznanje nego normalizaciju odnosa sa Kosovom, pojedini renomirani briselski analitičari ocenjuju da će prizanje Kosova, iako nije i neće biti formalni uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju, postati politička realnost jer je teško očekivati da Unija u svoje redove primi još jednu podeljenu zemlju.

Reči predsednika Evropskog parlamenta da će Srbija kad dođe pred same dveri EU, za deceniju ili deceniju i po, morati da prizna Kosovo, odjeknule su kao bomba, jer to tako brutalno javno, jasno i glasno izrečeno srpski političari do sada još nisu čuli.

A o tome kako je bilo samom Ivici Daćiću, u čije bubne opne se ta “nemilosrdna” rečenica u Briselu zarila, najbolje svedoči njegov potonji pokušaj objašnjenja da Šulc zapravo to i nije rekao.

I dok je srpski premijer istog dana pokušavao da retušira svog nemačkog sagovornika, ovaj je dan kasnije ponovio da je rekao baš to što je rekao i da to što je rekao i misli.

Povorka evrofunkcionera takođe je požurila da umanji diplomatsku “štetu” koju je spiker evroparlamenta prouzrokovao, vokabularom sličnim kao jaje jajetu, da u EU spisima nema uknjiženog uslova za srpsko priznanje Kosova nego samo za normalizaciju odnosa sa Kosovom.

Među njima su bili i komesar za proširenje Štefan File i komesarka za spoljnu politiku Ketrin Ešton, a i mnogi drugi visoki diplomati iz Brisela, sa kojima je razgovarao dopisnik Radija Slobodna Evropa Rikard Jozwiak:

“Kada sam evropske diplomate sa kojima sam razgovarao više pritisnuo, pitajući hoće li se od Srbije tražiti priznanje Kosova - ne sada nego za deset, petnaest ili koliko god već godina bude trebalo - oni su odgovorili: u idealnom svetu da, ali ne verujemo da će to biti slučaj; možemo, dakle, tražiti samo normalizaciju. Priznanje ne možemo zahtevati pre svega zato što pet naših članica takođe odbija da prizna Kosovo, zbog čega u Evropskom savetu ne možemo da dođemo do konsensusa. Dakle, svih 27, odnosno, sa Hrvatskom 28, članica, kao što je poznato, moralo bi da se s tim saglasi. Mi bismo, naravno, želeli da Srbija prizna Kosovo, ali shvatamo da ne živimo u idealnom svetu, pa se otuda moramo zadovoljiti minimumom – a to je normalizacija odnosa sa Kosovom. Razgovarao sam i sa nemačkim diplomatom, koji mi je rekao da bi na relaciju Srbija-Kosovo mogli da se primene aspekti odnosa između nekadašnjih Istočne i Zapadne Nemačke, koje se uzajamno nisu priznale, ali koje su imale normalizovane odnose koji su proizilazili iz proste činjenice egzistencije obeju zemalja. To je taj kompleks odnosa koji, verujem, i Evropska unija ima na umu kad je reč o relaciji između Srbije i Kosova”, kaže Jozwiak.

Bez rešenja problema nema ulaska u EU

Pojedini analitičari iz Brisela, smatraju, međutim, da će, kada, dođe ante EU portas, Srbiju dočektati muzika koju je Martin Šulc intonirao, a koju sada odbija da čuje.

Prizanje Kosova ne može biti formalni uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju, ali će taj uslov postati politička realnost jer je teško očekivati da Unija u svoje redove primi još jednu podeljenu zemlju, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa vodeća analitičarka briselskog Centra za evropsku politiku Rosa Balfour:

“Mislim da je Martin Šulc, predsednik Evropskog parlamenta, govorio je slobodnije nego evropski političari - institucionalni predstavnici Evropske komisije ili kabineta visoke predstavnice EU za spoljnu politiku. On je zapravo rekao nešto što će postati real-politika, uprkos tome što Evropska unija ne može uslov priznanja Kosova od strane Srbije pretvoriti u formalni uslov ulaska Srbije u svoje redove; pre svega zato što ni sve članice Evropske unije ne priznaju Kosovo. Međutim, Evropska unija neće prihvatiti novu članicu zemlju koja ima nerešen unutrašnji problem, kao što je problem koji Srbija ima sa Kosovom. Dakle, iako je Martin Šulc bio tako eksplicitan kako ne bi bili drugi političari, to što je rekao nije zapravo daleko od stanja stvari koje će nastati kada pitanje ulaska Srbije u Evropsku uniju postane aktuelna stvarnost, a to će reći u horizontu od nekoliko narednih godina."

RSE: Dakle, on je izrazio ono što će biti politika Evropske unije za, recimo, deset godina?

Balfour: Ne. Dozvolite mi da razjasnim nešto što je veoma važno razumeti. To neće biti politika Evropske unije, zato što ni njenih pet članica ne priznaje Kosovo. Zbog toga to ne može biti zvanična politika Evropske unije, ali politička realnost će biti da će Evropska unija biti veoma nesklona da još jednu podeljenu zemlju primi u svoje redove. Ona je već je imala takvo iskustvo sa Kiprom i to iskustvo nije donelo ništa pozitivno. Moram, dakle, da podvučem da to nije niti će biti oficijelna politika Evropske unije. Znam da to zvuči komplikovano zato što je i sama Evropska unija kompleksna organizacija, ali to neće biti zvanična politika Unije sve dok njene članice ne priznaju Kosovo

RSE: Da, ali kakva je razlika za Srbiju, da li to jeste ili nije zvanična politika Evropske unije ako priznanje Kosova postane de facto uslov Srbiji da uđe u EU? Da li i vi zapravo kažete da će to biti uslov prijema Srbije u redove EU, za, recimo, deset godina?

Balfour: Da, u suštini to tako vidim i ja. S tim što bih, ako mogu, dodala da člastvo u EU ne treba da bude primarni motiv Srbije da reši problem sa Kosovom. Rešavanje tog pitanja, naprotiv, sve jasnije se pokazuje, u interesu je same Srbije. Držanje tog problema u stanju nerešavanja neće pospešiti napredak i razvoj zemlje. Drugim rečima, ukoliko srpski političari budu trošili vreme na beskonačnu diskusiju o Kosovu umesto na to kako da unaprede srpsku privredu, to neće biti zdravo za Srbiju i za srpske građane. U tom smislu ja smatram da je rešavanje kosovskog pitanja prioritet kako bi se Srbija nakon toga mogla usredsrediti na važne probleme svojih građana.

Logično bi se, posle svega, ili pre svega, bilo zapitati: ako Srbija sa Kosovom odnose bude normalizovala do tog stepena da će ga tretirati kao susednu državu, a upravo je to ono što Brisel u zamenu za EU članstvo od nje traži, a što i Srbija sama obećava da će uraditi, zašto bi za njene političke elite nezamisliva bila još puka “overa” te normalizacije, u obliku razmene ambasadora? Htele to one ili ne, sva je prilika da će javnosti to pre ili kasnije morati suvislo da objasne.