Srbija je jedina zemlja u Evropi koja još nije otvorila svoje tajne arhive. Jedina je od bivših socijalističkih zemalja koja nije obelodanile tajna dosijea. Upućeni kažu da arhive u Srbiji imaju hiljade tajnih dokumenata o ucenjivanju političara, politički motivisanim ubistvima, o saradnicima domaćih i stranih obaveštajnih službi.
Javnost očekuje možda previše, da policijske arhive rasvetle mnoga politički motivisana i najblaže rečeno, zagonetna ubistva.
Od, kako neki smatraju, misteriozne pogibije prvog čoveka UDBE
Slobodana Penezića Krcuna dalekih 60-ih, preko ubistva novinara Slavka Ćuruvije 1999. te godine, do pogibije vojnika u Topčiderskoj kasarni 2004. Objavljivanje tajnih dosijea obaveza je Srbije, uslov za ulazak u EU, podsetio je u martu Evropski parlament u svojoj Rezoluciji.
A poslanički klub SPO i Demohrišćanske stranke najavio je potom da će, po ko zna koji put, podneti Skupštini predlog Zakona o otvaranju tajnih dosijea. S obzirom da je čelnik SPO-a
Vuk Drašković bio meta nekoliko atentata u Miloševićevo vreme u kojima su izgubili život pripadnici njegove stranke, nije čudno što ova partija već više od decenije pokušava da izdejstvuje otvaranje tajnih dosijea i arhiva.
Nisu preskočili nijednu vlast. Ni Koštuničinu, ni Tadićevu, neće ni Nikolićevu, odnosno Dačićevu. Potpredsednik SPO-a
Aleksandar Jugović kaže da je ova partija Zakon o dosijeima podnela još 2004. godine u vreme Vlade
Vojislava Koštunice i da on nije prošao, zatim da je predlog ponovljen 2010. godine i da tada nisu dobili podršku svojih koalicionih partera. O tom Predlogu zakona koga su pisali poznati pravnici okupljeni oko JUKOM-a, nevladine organizacije pravnika na čelu sa pokojnom
Biljanom Kovačević Vučo, Aleksandar Jugović kaže:
Vuk DraškovićNa naše pitanje koje to sugerisao, Jugović je precizirao da je razgovor on vodio sa
Nadom Kolundžijom ( šeficom poslaničke grupe DS
). "Ona je rekla da postoje razlozi da se zaštite pojedina lica , jer su se oni plašili da bi na taj način, ukoliko bi se otvarali dosijei kako je tražio SPO, ugrozila bezbednost države.“
Nadu Kolundžiju, funkcionerku Demoratske stranke, na koju se poziva naš sagovornik, nismo uspeli da kontaktiramo ali smo razgovarali sa
Nenadom Konstantinovićem, bivšim članom Otpora, narodnim poslanikom Demokratske stranke i u bivšem i u sadašnjem skupštinskom sazivu.
„
To pitanje nikada nije bilo sporno u okviru DS. Dosijee treba otvoriti“, kaže Konstantinović.
Na pitanje zašto to do sada nije učinjeno, kada je DS bila godinama na vlasti, Konstantinović je rekao:
„To pitanje nije zavisilo samo od DS. Da je od nje zavisilo, bilo bi rešeno.“
Odgovarajući na pitanje da li to znači da je Dačićev SPS kočio otvaranje dosijea, sagovornik RSE kaže: „
Vi dobro znate ko je sve bio u tadašnjoj vladi, očigledno da konsenzusa oko toga nije bilo.“
Ivica Dačić, lider bivše stranke
Slobodana Miloševića, Socijalističke partije Srbije pomalo cinično je svojevremeno rekao da se njegova stranka ne boji otvaranja dosijea:
“Baš bi bilo zanimljivo videti pod kojim su šifrovanim imenima neki iz tadašnje opozicije saradjivali sa državnom bezbednošću. Vi mislite da je neko iz SPS bio na listi saradnika DB? Sve Službe traže saradnike u redovima onih koje kontrolišu. Špijunirali su oni sami. Pa baš neka otvore dosijee. Jedva čekam. Ja sam za, apsolutno ću da im pomognem, ako smeju, neka ih otvore!”
Ako je tačno da se nijedna partija verbalno ne protivi otvaranju dosijea, pošto je to i eksplicitni uslov Brisela, reklo bi se da je lak posao pred Skupštinom. Ipak, Jugović kaže:
“Verujte mi da postoji u gotovo svim političkim strankama otpor otvaranju dosijea, nije u pitanju samo DS, ni SPS nije glasao za otvaranje dosijea, ni Srpska napredna stranka nije glasala, ni Srpska radikalna stranka..”
Vesna Rakić Vodinelić
Profesorka prava
Vesna Rakić Vodinelić svojevremeno je učestvovala u stručnim raspravama o rešenjima u Zakonu o tajnim dosijeima.
“Predlog SPO-a ima dva osnovna nedostatka, jedan je što bi dosije , po tom predlogu, trebalo da pripadne licu na koga se odnosi, što bi bilo protivno evropskim pravilima o čuvanju arhivske gradje. DRuga primedba je što bi objavljivanje dosijea svake vrste koji se tiču podataka o privatnom životu, a dobijani su putem rekla-kazala, mogli da izazovu više štete nego koristi. Ali, ti nedostaci se lako mogu ukloniti i oni nisu razlog što Zakon nije usvojen. Ja verujem, mada to ne mogu da dokažem, da nedostatak volje da se objave dosijei, leži u sumnji da se oni odnose i na neke vrlo visokoplasirane čelnike političkih stranaka, da sadrže dokaze o njihovoj eventualnoj saradnji sa tajnim službama u vreme komunizma, a kasnije i u vreme Miloševića” kaže profesorka Rakić Vodinelić.
Da li građane, kada se otvore dosijei, čeka veliko iznenadjenje, kao što je to bilo kod suseda u Bugarskoj u kojoj su otkriveni saradnici tajnih službi na najvišim položajima, na koje podseća Aleksandar Jugović.
“Četiri ministra, čak i predsednik Bugarske, nekoliko stotina diplomata, i sve to posle demokratskih promena. 11 od 15 bugarskih vladika je bilo u saradničkoj mreži njihove tajne policije. Dakle, bilo bi zaista neozbiljno misliti da slična situacija nije moguća i kod nas.”
Kada se usvoji Zakon, tek sledi suočavanje sa onim što se nalazi u arhivama sa kojih je u međuvremenu skidana prašina. Hoće li se ući u trag skrivenim i uništenim dosijeima, hoće li se prepoznati falsifikovani, doterani dokumenti? Ali, to je već druga priča.