Dostupni linkovi

Srbija na tacni i Vučićev SSRN


Aleksandar Vučić
Aleksandar Vučić
Neko ko je prespavao prethodne dve godine prilično bi se začudio rezultatima izbora u Srbiji: jedna lista (naprednjačka) sama je osvojila dobrano preko polovine mandata, druga, a ranije vodeća (demokratska) skoro da je jedva prešla cenzus. I to su samo ona najveća "čuda", ima tu i niz pratećih.

Mi koji to vreme nismo prespavali nismo mnogo ni začuđeni. Aleksandar Vučić je Srbiju dobio (njegove pristalice će reći - zaradio) takoreći "na tacni", i sada je samo stvar njegove dobre volje koliko će, ili neće, ograničiti sopstvenu samovolju. Razume se, Ustav i zakoni, da ne pominjemo ono što se naziva civilizacijskim standardima i dobrim običajima, morali bi samima sobom bitno ograničavati svaku vlast, pa taman imala i 100% mandata ali, vođeni lošim iskustvom, u ovom delu sveta nekako smo ipak spokojniji kada "koza ne čuva kupus", nego kada se različiti akteri u vlasti barem međusobno nadziru i ograničavaju, jer se iz tog njihovog nadgornjavanja kolateralno izrodi i neka vajda za demokratizaciju društva i za kakvu-takvu redistribuciju moći.

Sada Srbija, međutim, ulazi u period neverovatno jake dominacije jedne ličnosti i jedne stranke, i niko još ne može da nasluti kako će to da izleda kada se primeni, ali biće veliko čudo i proučavanja vredna dragocenost ako to izađe na neko dobro. Doduše, 1990. Miloševićev je SPS imao još veću dominaciju, ali bilo je to u samom početku višestranačja, koje je u Srbiji suštinski započelo sa nekoliko godina odlaganja, jer je tada još bila masovno zaluđena nacionalističko-populističkim talasom na vrhu kojeg je jahao Milošević.

Uzgred, šta je Milošević učinio sa tolikom, nedeljenom i praktično nekontrolisanom moći? Uveo je Srbiju u rat. I u decembru 2000. DOS je dobio ogromnu podršku, ubedljivo veću nego SNS sada (skoro dve trećine glasača!), ali DOS je bio krajnje decentralizovana konfederacija iliti konglomerat od devetnaest po mnogo čemu različitih stranaka, i tu nije moglo biti govora o nekoj nezdravoj koncentraciji moći, sve i da je neko (Koštunica, Đinđić ili ko god treći) to hteo.
Aleksandar Vučić
Aleksandar Vučić

Naprednjacima se, reklo bi se, ne žuri mnogo da formiraju vladu, a i zašto bi, kada imaju pred sobom mnogo i vremena i mogućnosti? Jasno je da od "dobrovoljaca" za koalicioni pakt sa njima srpska politička scena naprosto vrvi, tako da, koga god da izaberu - neće pogrešiti. Makar i samo zato što, ako budu nezadovoljni, mogu lako da ga zamene nekim drugim.

Ovde dolazimo do jednog od mogućih paradoksa nove, postizborne situacije. Rekli smo već, nešto nalik na "jednopartijsku vladavinu" potencijalno je društveno nezdravo, budi loše uspomene i ne baš neosnovane strahove. S druge strane, nisu li naprednjaci "tražili" od srpskog biračkog tela baš ovu vrstu mandata? Zašto bi sada, kada su ga i dobili, "razvodnjavali" stvar i makar simbolički delili odgovornost sa nekom od malobrojnih stranaka koje su prešle petoodstotni cenzus?

Nije li logičnije da taj sladak teret ponesu sami, eventualno u koaliciji s nekom od stranaka etničkih manjina (jer je to dobro za relaksiranje društvene atmosfere), pa da napokon svi vidimo koje su to njihove mogućnosti i kapaciteti za rešavanje problema Srbije? A i šteta bi, uostalom, bilo da birači budu uskraćeni za pune konsekvence svog izbora.

Ovakav scenario implicirao bi i svojevrsno uzdržavanje parlamentarnih lista (SPS, NDS, DS) od učešća u narednoj vlasti čak i ako im se ova ponudi. Držimo da bi to bilo na srednji i duži rok dobro i za njih i za srpsko društvo. Ali, poznavajući aktere, ima u toj pretpostavci nečega žalosno utopijskog, jer bi to podrazumevalo da naše političke stranke i elite vide bar malo dalje od oblapornog zadovoljavanja trenutnog interesa, a to je - ta vrsta promišljenosti i principijelnosti, naime - nešto sa čime se susrećemo izuzetno retko, ako se ikada i susrećemo.

Zato je možda verovatnije, mada ne i bolje, da Vučić i SNS zadrže svu vlast (što im je i pripalo na izborima) ali da odgovornost ipak podele sa nekim od potencijalnih partnera, koji neće odoleti slatkom zovu sinekura, bez kojih je teško uredno podmazivati razgranatu partijsku mašineriju.

Biće to, valjda, neki novi pluralizam na srpski način. Nekoga ko je, kao potpisnik ovih redova, dovoljno star za to, ova situacija počinje da podseća na nešto to se zvalo Socijalistički savez radnog naroda (SSRN) i što je počivalo na ovoj dražesnoj pretpostavci: svi se, kao, pitamo, ali Partija i Vođa odlučuju.
XS
SM
MD
LG