Šta znači, a šta zveči

Dramatične vesti na Balkanu retko kad su i dobre vesti, ali i to pravilo trpi izuzetke, makar i zato da ga potvrde i utvrde. Recimo, nije preterano reći da su se odnosi Srbije i Hrvatske dramatično popravili otkad je profunkcionisao predsednički tandem Boris Tadić-Ivo Josipović.

Naravno, Josipović nema u Hrvatskoj one izvršne ovlasti koje Tadić de facto ima u Srbiji kao šef vladajuće stranke, ali ipak, atmosfera među državama vidljivo je popravljena taman kada se mislilo da će za duže vreme biti zatrovana, što nekolikim bizarnim potezima Stjepana Mesića pred kraj mandata, što beogradskim isterivanjem maka na konac oko simboličkog prisustva Kosova na regionalnim skupovima.

Taj je napredak vidljiv u svakodnevnom životu, u ekonomskim odnosima i kulturnim vezama, a bogme i u odličnoj saradnji među policijama, koja nimalo ne prija „mafijaškom bratstvu i jedinstvu“. Zajednički predlog dvojice predsednika da ubuduće za prelazak preko srpsko-hrvatske granice bude dovoljna lična karta novi je simbolički važan iskorak u dobrom pravcu, bez obzira na navodnu suzdržanost hrvatske izvršne vlasti. Ozbiljno, solidno i dugoročno normalizovanje odnosa Hrvatske i Srbije naprosto je od one vrste istorijskih zadataka na kojima državnici padaju ili se uzdižu; sadašnji predsednici ovih država u tom smislu imaju veliku šansu, i čini se da ne nameravaju da je propuste. To je, dakle, ta dramatično dobra vest.

Ima li, gledano iz Srbije, još dobrih vesti u „regionalnom“ kontekstu? Može se reći da ih ima. Tadićeva poseta Crnoj Gori pokrenula je, čini se, sa mrtve tačke odnose među državama koji su bili zapali u neko čudno, neproduktivno i u svakom smislu reči veštačko stanje hibernacije nakon osamostaljenja Crne Gore, a naročito nakon što je Podgorica priznala samostalnost Kosova. Kada je Bosna i Hercegovina u pitanju, Tadić se ponečemu naučio na nekim prethodnim gafovima, i može se reći da je u pažljivije bilansiranje u trouglu Beograd-Sarajevo-Banjaluka uloženo više znanja i mere nego ranije. Deo toga je i - ne prva - Tadićeva poseta Srebrenici, što je daleko od nevažnog čina u ovim krajnje osetljivim „prekodrinskim“ relacijama. Sve ovo ne umanjuje bitno kontroverznost odnosa srpske vlasti sa Miloradom Dodikom i sa Republikom Srpskom uopšte, ali tu bi ionako bilo iluzorno očekivati neki brz i drastičan zaokret - ako ništa drugo, onda zato što je skoro cela beogradska politička elita (uključujući i samog Tadića) prethodno tako mnogo poradila na divinizaciji statusa i smisla Republike Srpske da je unekoliko postala i talac sopstvenog viška „nacionalnog entuzijazma“...

To je, dakle, svetli deo priče. Srbija je zatvorila ili ubrzano zavara brojna poglavlja svojih kobnih sukoba sa južnoslovenskim susedima, i to nije dobro samo za nju i za Balkan, nego i za evropsku stabilnost. Istovremeno, međutim, niko ne zna pouzdano šta će se desiti već za dva dana, kada bude obelodanjeno savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o (ne)legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova. E, to je onaj teren gde se Srbija i Hrvatska drastično razlikuju: nemajući za vratom problem iole sličan kosovskom - sporovi sa Slovenijom oko malo vode i zemlje ipak su trećerazredni - Hrvatska naprosto nema objektivno teških prepreka na svom evrointegracijskom putu. Zato više i nije sporno da bi ta zemlja mogla uskoro ući u EU čak i ako zaista dođe do velikog „zatvaranja vrata“ za „zapadni Balkan“ do nekih boljih vremena. Srbija tu stoji sasvim drugačije, jer se duboko zaglibila u - ovako kako je to u Beogradu zamišljeno - zapravo nerešiv „kosovski problem“, a način na koji pokušava da poentira u tom sporu sa dobrim delom međunarodne zajednice samo je još dublje uvaljuje u nevolje, to jest, samo je udaljava od Evrope ne približavajući je Kosovu ni za pedalj.

To je paradoks kojeg se vredi pribojavati: koliko god sve konstruktivniji i sve uspešniji bio na jednoj strani - to jest, u regulisanju odnosa sa ex-YU susedima - toliko je Beograd postojanije zarobljen u zamci sopstvene retorike oko Kosova. A mogu li stvari s Kosovom, iz beogradskog ugla, stajati gore nego što već stoje? Mogu, ali ne mnogo. A bolje bi mogle biti, i to drastično, ali za to treba mnogo više hrabrosti i vizije nego što se može sakupiti za jedan ili dva vladajuća mandata, sve oprezno hodajući korak po korak. Kako god bilo, pošiljka koja stigne iz Haga biće veliko iskušenje za Beograd, šta god pisalo u njoj. Štaviše, što to mišljenje bude naizgled „povoljnije“, to će iskušenje da se učini nešto što ništa ne znači, ali zvuči i zveči, biti jače i neodoljivije.

*****
Kolumnu Ines Šaškor koja se bavi prvom zvaničnom posetom predsednika Hrvatske Ive Josipovića Srbiji, ukoliko vas zanima, možete pročitati OVDE.