"Zastavini" prekobrojni štrajkuju zbog gubitka posla

U Kragujevcu na temperaturi od minus tri stepena 880 prekobrojnih radnika fabrike “Zastava”, koju je otkupio italijanski automobilski gigant Fiat, štrajkuju zbog gubitka posla. Oni, naime, nisu položili test novog italijanskog poslodavca. Sindikalci najavljuju marš radnika i njihovih porodica na opštinsku zgradu i fabričke hale.

Radnici su iz Kragujevca državi poručili da će nastaviti da se bore za svoja radna mesta.

“Moramo da istrajemo u ovoj borbi. U Vladi Srbije pokušavaju da ugase naša radna mesta, naše zarade, da ugase, faktički, i naše porodice”, kaže jedan od radnika.

Potpredsednik sindikata Zoran Marković rekao je radiju Slobodna Evropa da protest prekobrojnih “Zastavinih” radnika nije uperen protiv Fiata.

“Fiat i sada radi, naši radnici su i dalje u toj kompaniji. Proizvodnja neće biti ugrožena i zbog nas Fiat nema razloga da se plaši”, kazao je Marković.

Sindikalni vođa je najavio nastavak pregovora sa Ministarstvom ekonomije, ali i nastavak protesta ispred kragujevačke gradske kuće.

“Mi očekujemo da će u Ministarstvu napraviti neki kompromis. Interes je Srbije da se nastavi posao sa Fiatom, da kooperanti dođu i da se ovim radnicima ponudi posao. Posle dve godine ne može Vlada Srbije da im okrene leđa i da kaže – vi ste na ulici”, opominje Marković.

Lideri sindikata “Zastave” tvrde da se protokolom potpisanim 2008. godine Srbija, preciznije, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, koje predvodi Mlađan Dinkić, obavezalo da nakon što “Zastavu” preuzme italijanski Fiat, nijedan radnik neće ostatati bez posla bez dogovora sa sindikatom.



Ministar Dinkić, s druge strane, smatra da nema mesta za proteste sindikata jer prekobrojnima nudi materijalnu kompenzaciju koju bi mnogi drugi s radošću prihvatili: otpremnine od po 8000 evra i po 20 000 dinara u narednih 18 meseci. Uz sve to, i posebne stimulacije svim kragujevačkim firmama koje ih zaposle.

Otuda ima mišljenja da sindikat “Zastave” nema baš valjanih argumenata za ovaj protest.

Milan Kovačević, savetnik za strana ulaganja, oslanjajući se i na slučaj “Zastave”, ali i na mnoge druge sporne privatizacije, za radio Slobodna Evropa ocenjuje:

“Generalno vidim uzrok mnogih nesporazuma sa sindikatima u tome što država nije napravila konzistentan socijalni program koji bi bio bar sličan za sva preduzeća. Naprotiv, zaista se previše različito postupalo, po principu ad hoc, kad su privatizovane banke, pivare, metalska i tekstilna preduzeća – i sada “Zastava”.

I posle tranzicije tranzicija

Sagovornik radija Slobodna Evropa, međutim, u slučaju kragujevačke fabrike, prepoznaje i ostatke socijalističke prakse i očekivanja da država bude večiti finansijer proizvodnje gubitaka i veštački održavane zaposlenosti.

“Što se tiče “Zastave”, oni su već dosta dugo naviknuti da država izdržava zaposlene. To decenijsko investiranje u “Zastavu” bila je jedna rupa bez dna. Nije bilo dovoljno promišljenog koncepta kako da se stvari reše”, ocenjuje Kovačević.

Možda “Zastavini” prekobrojni, koji nisu položili Fiatov test kompetencije i konkurencije u čitavoj tužnoj priči o srpskoj tranziciji i nemaju mnogo pokrića za proteste, iako je, razume se, svaki otkaz porodična drama, ali njihove kolege iz prethodnih privatizacija srpskih preduzeća – prošle su mnogo tragičnije.

Zvanični podaci otkrivaju da je svaka četvrta privatizacija u Srbiji bila sumnjiva, tako da su čitavu deceniju “pojele” privtizacione afere, od kojih najveći broj ni do danas nisu dobio sudski epilog.

Zašto je rasprodajom bezmalo čitavog porodičnog blaga, kako ekonomisti vole da kažu, uništena privreda Srbije – pitali smo analitičara Centra za istraživanje tržišta Sašu Đogovića.

“Privatizacija u Srbiji je, nažalost, bila cilj sam po sebi, a ne sredstvo za unapređenje privrednih performansi zemlje, odnosno, za jačanje njene konkurentske snage. Da je to tako vidi se i po tome što je kroz proces privatizacije - koji je bio neosmišljen, ad hoc, i u interesu određenih tajkuna, čime se prečesto vršilo i pranje novca – došlo i do deindustrijalizacije, odnosno, gašenja pojedinih proizvodnih kapaciteta. Oni su možda na tržistu i imali određenu perspektivu, da se država nije maćehinski odnosila prema mnogim preduzećima. Samim tim su, uz proizvodne, opadale i izvozne performanse, a rasla nezaposlenost. Sasvim je onda očigledno da privatizacija u Srbiji nije poboljšala privredne performanse nego ih – naprotiv – potpuno unazadila i da se mi, evo, posle deset godina tranzicije i dalje nalazimo u tranziciji”, ocenjuje Đogovović.