Sudbina evra: Hronika predskazane propasti

Priredio: Dragan Štavljanin

Sve učestalija međusobna ucenjivanja pokazuju kako su zbog evra članice evrozone još podeljenije, piše Dominik Loson (Dominic Lawson) u britanskom „Indipendentu“ (The Independent).

Ono što je počelo sa solidarnošću završava se sa pretnjama ucenjivanjem. Svi koji su učestvovali u prijemu Grčke u evrozonu znaju da je ona frizirala budžetske podatke da bi bili u skladu sa odredbama Mastrihtskog ugovora o uvođenju evra. Ali to je manje važno u poređenju sa velikom mističnom verom u panevropsku harmoniju uspostavljenu preko zajedničke valute.

Nepopustljivim Italijanima je pre toga dozvoljeno da uđu u evro klub pod istim uslovima, tako da se postavljalo pitanje: zašto da diskriminišemo naše grčke rođake, potomke tvoraca demokratije?

Međutim, nemačka vlada je odavno prestala da odaje počast sjaju atinske kulture i umesto toga neuvijeno predočava: smanjite vaš budžet kao što ste obećali ili ćete biti izbačeni iz evrozone – čak i iz Evropske Unije.

Prošle sedmice, portparol koalicije „Siriza“, velikog dobitnika poslednjih grčkih izbora, uzvratio je da evropski ministri finansija, predvođeni neumoljivim nemačkim Volfgangom Šojbleom (Wolfgang Schäuble), nemaju drugog izbora nego da omoguće Grčkoj sledeću tranšu od 246 milijardi evra koliko iznosi spasilački paket za ovu zemlju, i to bez saglasnosti Atine za dalja rezanja javne potrošnje. Ovaj grčki političar kao razlog navodi da “ako mi napustimo evrozonu, Italija će biti sledeća na udaru finansijskih tržišta”.

Drugim rečima: “Lepu malu valutu ste dobili, Volfgang; šteta ako joj se bilo šta desi”.
Evro zaista izgleda kao predivna benigna valuta za Nemce. Sa delotvornim paritetom evra u odnosu na manje konkurentne južne evropske susede, Nemci su ostvarili ogroman trgovinski višak unutar evrozone, na veliku radost svoje izvozne privrede. Međutim, pogrešan je stav da ih zbog toga drugi mogi unedogled ucenjivati. Ovi ogromni nemački viškovi su pretočeni u kreditni bum u ostatku evrozone – i gde mislite odakle je došao veći deo ove neverovatne sume koja je potrošena na spekulativnom španskom tržištu nekretnina?

Situacija je bolno slična onoj sa kojom se sada suočava Kina, koja je takođe nastojala da izvuče korist kao izvoznik sa valutom čija je vrednost potcenjena. Ona je sada izložena velikim gubicima po osnovu ogromnih dolarskih depozita koje je akumulirala.

Predviđanja ekonomista

Činjenica je da su severnoamerički ekonomisti prvi predviđali kataklizmu evra (ne samo mi, britanski skeptici, koje su podrugljivo nazivali salonski “antievropljani”).
Te, 1999. godine, kada je evro počeo da se koristi u virtuelnoj formi, Robert Mandel (Mundell) sa Univerziteta Kolumbija je dobio Nobelovu nagradu za rad o “optimalnim valutnim zonama”.

On je isticao da uspešna valutna zona zahteva potpunu mobilnost rada (no, da li će Grk otići da radi u prosperitetnu Finsku kada stvari krenu loše u Atini?). Prema Mandelu, potrebno je usklađivanje poslovnih ciklusa u celoj evrozoni (mada je zbog konsolidacije nemačke ekonomije u prethodnoj deceniji, kamatna stopa za evro bila mnogo niža nego što je to odgovaralo, na primer, Irskoj koja je bila u usponu).

Povrh svega, takva valuta zahteva neku vrstu centralne vlade koja bi osigurala fiskalni transfer iz bogatijih delova evrozone na njenu periferiju koja se suočava sa ekonomskim nedaćama (doduše, Nemačka je prihvatila zajedničku valutu samo pod uslovom da neće biti fiskalne unije: njegi poreski obveznici to nikada ne bi podržali i dalje ne podržavaju).

Drugi nobelovac, pokojni ekonomista Milton Fridman (Friedman) je to još jasnije predočio 1997. godine. “Evropa je primer nepovoljne situacije za zajedničku valutu. Ona je sastavljena od različitih nacija, koje govore različite jezike, sa raznorodnim običajima, čiji građani osećaju mnogo veću lojalnost i privrženost svojoj zemlji nego zajedničkom tržištu ili ideju Evrope”.

Fridman skoro i da nije imao potrebu da to objasni svojim američkim čitaocima. Monetarna unija u SAD je uspostavljena posle političke unije (sasvim suprotno u odnosu na Evropu).

Plan za spasavanje

Prirodno, ovakve kritike sa druge strane Atlantika doživljavane su u Briselu samo kao izraz straha ljubomornog rivala od ujedinjene Evrope u borbi za trgovinsku premoć.
Evrokratija je smatrala da, zaista, “kočija može da se stavi ispred konja”. Oni su želeli političku uniju – evropsku nadnacionalnu državu sa valutom koja će biti takmac dolaru kao globalnoj rezervnoj valuti – ali su znali da birači u svakoj pojedinačnoj državi nisu bili spremni za odricanje od suvereniteta svojih nacionalnih parlamenata. Stoga je bila ideja da se uvede zajednička valuta, prkoseći i ekonomiji i istoriji, u cilju da se ljudi osećaju “više Evropljanima” i, na taj način, prijemčiviji za političku uniju u ne tako dalekoj budućnosti.

Međutim, sve učestalije međusobne pretnje ucenjivanjem između Grčke i Nemačke pokazale su sa šokantnom jasnoćom da Evropska monentarna unija bez odgovarajuće demokratske odgovornosti, u stvari, vodi ka tome da su pojedine države još podeljenije, umesto da bude obrnuto. Na to je, upravo, upozoravao 1997. godine još jedan američki ekonomista Martin Feldstejn (Feldstein) sa Harvarda.

Neki od prvih pobornika ovog potpuno neodgovornog eksperimenta predložili su plan za spasavanje sna o ujedinjenoj Evropi.

Bivši predsednik Evropske komisije i glavni inicijator uvođenja evra, Žak Delor (Jacques Delors), bivši nemački kancelar Helmut Šmit (Schmidt) i bivši generalni sekretar Saveta Evrope Havijer (Javier) Solana – nalaze se među poznatim potpisnicima pisma pod naslovom “Stvarajmo Evropu iz temelja” (bottom-up). Pomalo je hipokrizija da to predlažu ljudi koji su gradili tehnokratski model evropskih integracija sa vrha (top-down).

U svakom slučaju u ovom manifestu se ističe: “Mi, potpisnici, želimo da obezbedimo prostor za delovanje evropskog civilnog društva…kao protivtežu hijerarhijski ustrojenoj Evropi, Evropi elita i tehnokrata koja sada prevladava, koja sebe smatra odgovornom za određivanje sudbine građanstva Evrope – ako bude potrebno, protiv njegove volje”.

Prilagođavajući veliki apel predsednika Džona Kenedija (John F Kennedy), ovi tvorci sadašnjeg evropskog sistema, ističu – bez imalo ironije – da je njihov “cilj da demokratizuju nacionalne demokratije kako bi obnovili Evropu u duhu pokliča: ‘Nemojte pitati šta Evropa može da uradi za vas, već se zapitajte šta vi možete da uradite za Evropu!”.

Srećno sa tim na ulicama Atine.