Kako izgleda odrastanje u gradu koji je skoro četiri godine neprestano pod granatama i snajperskim mecima? Kako su se sa takvim detinjstvom u opkoljenom Sarajevu nosila deca a kako odrasli i koliko su mladi u Beogradu devedesetih znali šta se dešava sa njihovim vršnjacima u Bosni – teme su o kojima se u utorak razgovaralo na debati „Deca u ratu“, koja je održana u Kulturnom centru Beograda, u okviru festivala „Dani Sarajeva“.
U razgovoru pred nekoliko desetina prisutnih ljudi u „Pop up“ knjižari učestvovali su gosti iz Sarajeva – glumac Sanin Milavić, Jasminko Halilović, autor knjige “Djetinjstvo u ratu” i aktivistkinja Ruba Velagić – kao i glumica iz Beograda Jelena Ćuruvija Đurica.
Dvadesetjednogodišnja Sarajka Ruba Velagić rođena je na samom početku rata u vojnoj bolnici u sarajevskom naselju Dobrinja. Iako je bila premlada da bi se sećala opsade, ističe da je to iskustvo deo njenog života.
“Prvi put sam vidjela svjetlo dana sa godinu i pol. Prije toga sam živjela u konstantnom mraku. I tako, prvi put kad sam probala čokoladu otpali su mi svi zubi. Kad bi išla na reku da pere pelene, mama me je nosila sa sobom. Jednom je krenula na tu malu rječicu, tad sam već bila malo starija. To je bilo u zoni snajpera, oni su se krili ispod nekog mosta. Ostavila me je ispred neke breze. Ja sam potrčala za njom, a ona me nije primjetila. Već smo stigli do tamo. I ona me gleda odozdo sva izbezumljena i rekla mi je da je to bio momenat kad sam izbjegla smrt za dlaku i da je i ona izbjegla smrt, jer je jednostavno mislila da će crknut od tog straha”, priča Ruba.
Sarajevski glumac Sanin Milavić tek je zakoračio u pubertet kada je počelo višegodišnje granatiranje njegovog grada od strane srpskih jedinica sa okolnih brda.
„Ja sam imao trinaest godina kada je počeo rat i rekao bih da sam generacija koja je već bila odrasla i zrela da shvata šta se dešava, a opet dovoljno dijete da sam bio na neki način zaštićen od toga kroz neko magično svojstvo koje samo djeca imaju. Da stvari prihvataju onakvim kakve jesu, da je život još uvijek igra i da, samo zato što su okolnosti promijenjene, to za djecu znači da su pravila igre promijenjena. Dakle, kad odrastate u ratu, kad ste dijete u ratu, vi jednostavno prihvatate da na taj način živite. Što je, duboko vjerujem, djeci u ratu spasilo razum“, kaže Milavić.
Ljude povezuju jedino lične priče
Beogradska glumica Jelena Ćuruvija Đurica imala je 15 godina kada je počela opsada Sarajeva. Mada je bila dete iz novinarske porodice, kaže da nije imala dovoljno informacija o tome šta se dešavalo u Bosni. Više je saznala tek kada je, radeći na regionalnoj pozorišnoj predstavi “Hipermnezija” rediteljke Selme Spahić, upoznala Sanina i druge kolege iz Bosne i Hercegovine. Tada je prvi put posetila Sarajevo.
“Ono što je meni bilo strašno tada je što Sanin nije znao da smo mi ovde imali proteste protiv Slobodana Miloševića. Isto kao što mi nismo znali kako izgleda jedan dan u Sarajevu i kako neko dete bira momenat kad nema snajperista ili kad neće biti granata, da ode i uzme svoj paradajz iz parka. Iako sam bila mala, iako sam bila novinarsko dete i sve vreme učestvovala u protestima, u takvim trenucima se neminovno osećate krivim. Prosto, nekako, pitate se zašto niste znali više”, kaže glumica Jelena Ćuruvija Đurica.
Jedino je kroz lične priče ljudi koji su prošli neko traumatično iskustvo moguće ostvariti istinski ljudski kontakt, ističe Sanin Milavić.
“Dakle, ne da ja nekoga pitam ‘zašto si pucao na mene, zašto je počeo rat, zašto smo se svađali?’ Mi ćemo svi uvijek verovatno imati drugačije političke i socijalne stavove, i to je normalno. Ali je mene Jelena pitala: ‘Kako je tebi bilo?’ Ja sam njoj ispričao svoju priču. I na nekom ljudskom nivou smo se povezali, kao što sa svakim od vas možemo da se povežemo. Sve informacije možete naći na internetu, u novinama, možete i sumnjati u njihovu ispravnost, one mogu biti savršeno tačne i brojkama i statitički… Ali jedino što može povezati bilo koje dvije osobe na planeti je lično iskustvo”, zaključio je Milavić.
Danas aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava u BiH, Ruba je Beograd prvi put posetila sa 16 godina, na skupu na kojem su učestvovali njeni vršnjaci iz regiona. Sa prisutnima je podelila to svoje iskustvo:
“Ne znam šta očekujem, idem ulicom, okrećem se, ne znam hoće li me neko lupit nečeim, šta će da se desi. Međutim, ništa se meni ne desi. Sećam se jednog momka, mislim da je bio iz Crne Gore, i on je tad pričao nešto o ratu u Bosni, o agresiji, o opsadi. Ja sam se tad rasplakala i bila sam totalno zbunjena. Tad sam odlučila da ja moram da radim nešto sa tim ljudima. To me je promjenilo, otada dolazim u Beograd svakih šest mjeseci.”
Drugog dana festivala „Dani Sarajeva u Beogradu“ uručena je nagrada festivala aktivistkinji za ljudska prava Nataši Kandić. Nagrada je namenjena ljudima i institucijama koji doprinose uspostavljanju trajne i miroljubive komunikacije i saradnje Beograda i Sarajeva, a prethodni dobitnici su Borka Pavićević, Branko Cvejić i Jugoslovensko dramsko pozorište te Mirjana Karanović.
U razgovoru pred nekoliko desetina prisutnih ljudi u „Pop up“ knjižari učestvovali su gosti iz Sarajeva – glumac Sanin Milavić, Jasminko Halilović, autor knjige “Djetinjstvo u ratu” i aktivistkinja Ruba Velagić – kao i glumica iz Beograda Jelena Ćuruvija Đurica.
Dvadesetjednogodišnja Sarajka Ruba Velagić rođena je na samom početku rata u vojnoj bolnici u sarajevskom naselju Dobrinja. Iako je bila premlada da bi se sećala opsade, ističe da je to iskustvo deo njenog života.
“Prvi put sam vidjela svjetlo dana sa godinu i pol. Prije toga sam živjela u konstantnom mraku. I tako, prvi put kad sam probala čokoladu otpali su mi svi zubi. Kad bi išla na reku da pere pelene, mama me je nosila sa sobom. Jednom je krenula na tu malu rječicu, tad sam već bila malo starija. To je bilo u zoni snajpera, oni su se krili ispod nekog mosta. Ostavila me je ispred neke breze. Ja sam potrčala za njom, a ona me nije primjetila. Već smo stigli do tamo. I ona me gleda odozdo sva izbezumljena i rekla mi je da je to bio momenat kad sam izbjegla smrt za dlaku i da je i ona izbjegla smrt, jer je jednostavno mislila da će crknut od tog straha”, priča Ruba.
Sarajevski glumac Sanin Milavić tek je zakoračio u pubertet kada je počelo višegodišnje granatiranje njegovog grada od strane srpskih jedinica sa okolnih brda.
„Ja sam imao trinaest godina kada je počeo rat i rekao bih da sam generacija koja je već bila odrasla i zrela da shvata šta se dešava, a opet dovoljno dijete da sam bio na neki način zaštićen od toga kroz neko magično svojstvo koje samo djeca imaju. Da stvari prihvataju onakvim kakve jesu, da je život još uvijek igra i da, samo zato što su okolnosti promijenjene, to za djecu znači da su pravila igre promijenjena. Dakle, kad odrastate u ratu, kad ste dijete u ratu, vi jednostavno prihvatate da na taj način živite. Što je, duboko vjerujem, djeci u ratu spasilo razum“, kaže Milavić.
Ljude povezuju jedino lične priče
Beogradska glumica Jelena Ćuruvija Đurica imala je 15 godina kada je počela opsada Sarajeva. Mada je bila dete iz novinarske porodice, kaže da nije imala dovoljno informacija o tome šta se dešavalo u Bosni. Više je saznala tek kada je, radeći na regionalnoj pozorišnoj predstavi “Hipermnezija” rediteljke Selme Spahić, upoznala Sanina i druge kolege iz Bosne i Hercegovine. Tada je prvi put posetila Sarajevo.
“Ono što je meni bilo strašno tada je što Sanin nije znao da smo mi ovde imali proteste protiv Slobodana Miloševića. Isto kao što mi nismo znali kako izgleda jedan dan u Sarajevu i kako neko dete bira momenat kad nema snajperista ili kad neće biti granata, da ode i uzme svoj paradajz iz parka. Iako sam bila mala, iako sam bila novinarsko dete i sve vreme učestvovala u protestima, u takvim trenucima se neminovno osećate krivim. Prosto, nekako, pitate se zašto niste znali više”, kaže glumica Jelena Ćuruvija Đurica.
Jedino je kroz lične priče ljudi koji su prošli neko traumatično iskustvo moguće ostvariti istinski ljudski kontakt, ističe Sanin Milavić.
“Dakle, ne da ja nekoga pitam ‘zašto si pucao na mene, zašto je počeo rat, zašto smo se svađali?’ Mi ćemo svi uvijek verovatno imati drugačije političke i socijalne stavove, i to je normalno. Ali je mene Jelena pitala: ‘Kako je tebi bilo?’ Ja sam njoj ispričao svoju priču. I na nekom ljudskom nivou smo se povezali, kao što sa svakim od vas možemo da se povežemo. Sve informacije možete naći na internetu, u novinama, možete i sumnjati u njihovu ispravnost, one mogu biti savršeno tačne i brojkama i statitički… Ali jedino što može povezati bilo koje dvije osobe na planeti je lično iskustvo”, zaključio je Milavić.
Danas aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava u BiH, Ruba je Beograd prvi put posetila sa 16 godina, na skupu na kojem su učestvovali njeni vršnjaci iz regiona. Sa prisutnima je podelila to svoje iskustvo:
“Ne znam šta očekujem, idem ulicom, okrećem se, ne znam hoće li me neko lupit nečeim, šta će da se desi. Međutim, ništa se meni ne desi. Sećam se jednog momka, mislim da je bio iz Crne Gore, i on je tad pričao nešto o ratu u Bosni, o agresiji, o opsadi. Ja sam se tad rasplakala i bila sam totalno zbunjena. Tad sam odlučila da ja moram da radim nešto sa tim ljudima. To me je promjenilo, otada dolazim u Beograd svakih šest mjeseci.”
Drugog dana festivala „Dani Sarajeva u Beogradu“ uručena je nagrada festivala aktivistkinji za ljudska prava Nataši Kandić. Nagrada je namenjena ljudima i institucijama koji doprinose uspostavljanju trajne i miroljubive komunikacije i saradnje Beograda i Sarajeva, a prethodni dobitnici su Borka Pavićević, Branko Cvejić i Jugoslovensko dramsko pozorište te Mirjana Karanović.
