Vesna Pešić: Divlje društvo - kako smo stigli dovde

U Kulturnom centru Pančeva, u organizaciji Građanske akcije Pančevo, predstavljena je knjiga Vesne Pešić, sociološkinje, političarke i ikone građanskog otpora Miloševićevoj diktaturi "Divlje društvo - kako smo stigli dovde" koja je objavljena početkom meseca u izdanju „Peščanika“.
 
„Ni sa jedne osmatračnice se ne vidi kako se može promeniti sadašnji nefunkcionalan i autoritarni režim čiji se zulum nesmetano širi...Koliko je politika u Srbiji mrtva, vidi se ne samo po tome što se isti ljudi godinama vrte na vodećim funkcijama, nego mnogo više u nekoj zastrašujućoj iscrpljenosti društva, kao da su svi ljudski resursi potrošeni. Danas se više ne zna gde se može naći politički potencijal koji bi preusmerio Srbiju. I to je ono što najviše zabrinjava: to ćutanje društva koje prekrivaju beskrajne deponije besmisla”.
 
Teško da je Vesna Pešić, sociološkinja, donedavno aktivna političarka i predvodnica građanskog otpora Miloševićevoj satrapiji, 5. oktobra 2000, kada je balkanski krvnik konačno pao, mogla predvideti da će dvanaest godina kasnije biti prinuđena da ispiše gornje redove. Ali, to se naprosto moralo dogoditi jer je, kako kaže, “loša prošlost i loša sadašnjost” Srbije i svih nas njome okovanih, “zatvorila krug na istoj tački na kojoj smo već pre jedne decenije bili”, naime, pred pitanjem: “kako do demokratije, dinamične politike i otvorenog horizonta mogućnosti".
 
Već sam naslov knjige "Divlje društvo - kako smo stigli dovde" dijagnoza je i anamneza bolesti Srbije od 5. oktobra do danas. Knjigu čine objavljeni i neobjavljeni tekstovi, prerađeni nastupi u radio emisiji “Peščanik”, ponovo pročitani intervjui i članci.
 
Autorka već na početku pita zašto je i kako Srbija od one zanosne, petooktobarskom građanskom energijom, probuđene zajednice koja je strgla i svrgla trinaestogodšnju diktaturu - stigla dovde. “Dovde”, naravno, ne treba prevoditi, ono je pregnantan imenitelj za dugotrajno propadanje za čiji opis je termin “kriza” već postao tesan; današnja srpska politička priča, dokazuje Pešićeva, živi se kao duboka patologija, kao hedonistički autoritarizam.
 
„U tu patologiju smo uleteli zato što se politika spojila sa novcem. Mi smo dobili jednu teško korumpiranu državu. Pa, pogledajte šta političari danas rade – oni samo rešavaju svoja stambena pitanja, te Šutanovčevo stambeno pitanje, te sad neće Tadić da izađe iz rezidencije... Zamislite, to je kao kad bi Obama otkupio Belu kuću. Oni neće da izađu iz službenih rezidencija. Ja to zovem nekom vrstom hedonističkog autoritarizma. Neko se dograbio svih naših resursa, uživa u tome, a nema nikakvu ideologiju, nema opravdanje. Dakle, ti ne ostvaruješ ništa zato što si se okrenuo ka ličnoj koristi. Ali, to ne može da služi kao opravdanje jer to nije čak ni u Srednjem veku da služi kao opravdanje. Zbog toga ja to nazivam patologijom, a ne krizom“, kaže Vesna Pešić.

Metastaze partokratije
 
Još u predgovoru knjige autorka će saopštiti da joj je polazište i ishodište analize postpetooktobarske Srbije kritika srpske nacionalne ideologije. “Društvo, upozorava Pešićeva, ne može napredovati ako su njegove vrednosti u sukobu sa pretpostavkama njegovog razvoja”, ako se devetnaestovekovnim pojmom “državotvornosti” traži kopča sa realnošću i modernitetom.
 
Podsetiće i da je, zbog neodlučnosti politike Borisa Tadića izražene u formuli „i Kosovo i EU“, evropski put Srbije i dalje pod znakom pitanja, iako je u jednom momentu izgledalo da većina partija želi da Srbija postane članica Evropske unije.

Knjiga počinje analizom petooktobarskog perioda, koji se završava ubistvom premijera Đinđića i zaustavljanjem tek započetih promena, i baca svetlo na koncepcijske sukobe između Vojislava Koštunice i Đinđića o budućnosti Srbije i na propuste da se započne modernizacija države.

Drugi deo posvećen je Zoranu Đinđiću, “kao filozofu, političaru i prijatelju”, ali iza toga, naglasiće Vesna Pešić, nije stajala namera da mumificira Đinđića “kao neprikosnovenog simbola srpske modernizacije, već da se on razume kao interpretator jednog novog pogleda na svet i šanse koja je proletela 5. oktobra”.
 
Termidorski nacionalistički zaokret koji je izveo Koštunica zauzevši mesto premijera Srbije posle izbora u decembru 2003, kada je Kosovo postalo sveti prioritet srpske politike, ali i kada je počeo proces razbijanja države na partijske feude, u fokusu  je trećeg dela knjige.

Učinci proevropske vlade, čije se deklarativno opredeljenje za EU, kako kaže Vesna Pešić, svaki čas saplitalo o autoritarizam i nacionalizam, na tapetu su četvrtog poglavlja, a ono baca svetlo i na unutrašnjepolitičke učinke prošle vlade koja je, kako kaže autorka, “samu sebe potopila u sistemskoj korupciji i metastazama partokratije". Neće joj promaći da primeti i da je “iza konfuzije borbe i za Kosovo i za Evropu tekao proces sabotiranja svih državnih institucija i uspostavljanja neformalne, lične vlasti Predsednika države”.

Postoktobarske elite dvostruko izdale Srbiju

U analizi u kojoj detektuje šta to uzrokuje nepomicanje ili, čak, regresiju, savremene Srbije, Pešićeva, po mišljenju Vladimira Pavićevića, docenta beogradskog Fakulteta političkih nauka, vrlo jasno otkriva koje su to ključne preporeke napredovanju i razvoju.
 
“Nacionalizam je, prema uvidima Vesne Pešić, prepreka uspostavljanju liberalne demokratije. Ona u knjizi i saopštava da je suština i ishodište tog nacionalizma nedovršena, ali i, što je još pogubnije, nedovršiva država. Druga stvar koju primećuje jeste što je u Srbiji, naročito nakon 2004. godine, kontinuirano rađeno na uspostavljanju jedne vrste partijske države. Uspostavljen je, dakle, pokazaće Vesna Pešić, partijski monopol nad državom, koju ona zbog toga naziva zarobljenom državom. Zbog toga mi ovde ne možemo da imamo ni vladavinu prava, ni uspostavljanje nekih institucionalnih granica između podsistema društva. Ovim dvema stvarima onda Vesna Pešić dodaje i netransformisane aparate vlasti, što se pre svega odnosi na službe bezbednosti, koje su u najvećoj meri ostale onakve kakve su bile do 5. oktobra 2000. godine”, ocenjuje Pavićević.
 

Iščitavajući knjigu Vesne Pešić, filozof Vladimir Milutinović konstatuje da su postoktobarske elite nakon Đinđićevog ubistva dvostruko izdale Srbiju.
 
“Nacionalizam se ponovo vraća kao dominantna ideologija, ali zbog činjenice da Đinđićeva smrt nije potpuno neutralisala njegovu evropsku ideju, mi sve vreme imamo tu ambivalenciju. Ta ambivalencija je, međutim, napravljena u negativnom ključu. Evropska strana je i sama izgubila svoj put, tako da smo na kraju završili u jednoj kombinaciji, s jedne strane, nacionalističke ideologije, a s druge, kako Vesna kaže, partijske države. Dakle, imamo dve vrste elita koje su faktički izdale državu na dva različita načia: jedne su je položile na oltar nacionalizma, a druge na oltar partije i materijalnih interesa i hedonizma”, ocenjuje Milutinović.
 
Iako izgledaju kao da nisu primetili da su izgubili izbore, da se nije dogodila, kako Vesna Pešić kaže, bezglasna izborna pobuna građana Srbije , “ovo je nova situacija od koje će se zazirati”. Ona u tom smislu ocenjuje da nije neosnovana nada da će Demokratska stranka, posle svog i  poraza Tadića i njegove klike, otvoriti prostor za temeljno preispitivanje i otvaraje novog poglavlja svog delovanja.

Autorka za Radio Slobodna Evropa podseća i na to da nije samo opisivala srpsku političku patologiju nego da je dala i konkretan predlog kako da se iz nje izađe.
 
“Neka dve najveće stranke – DS i SNS – izađu i kažu da će one napraviti vladu, ali samo pod uslovom da povuku promene, da se obavežu da će promeniti politički sistem tako da premijer bude šef vlade, da je on sastavlja a ne da mu stranke nude ministre po svom nahođenju, da će promeniti izborni sistem koji će lakše davati većinu. Naravno, trebalo bi da naprave konsenzus o tome kako da rešimo kosovsko pitanje i da najhitnije formulišu praktične politike i donesu ekonomske mere. Odmah posle toga trebalo bi da raspišu nove izbore. Tako bi se uklonili ti zapušači, tako bi se otčepio taj patološki sistem koji se ovde zapatio”, predlaže Vesna Pešić.