Naša gošća je Mirjana Karanović

Vi ste za ljude ovoga svijeta hrabra i plemenita. Ne zato sto ste odabrali onu ili ovu stranu (bogme to znam, kao Zidov, koliko mi Zidovi i danas cujemo o sebi zbog naseg upravo neprostog polozaja u svemiru), nego zato sto se niste bojali. Opasnost i strah za zivot vam nije pretpostavka, vec cinjenica. Usprkos tome strahu idete svojim putem. Oto CNN parira neke "heroje", pa sam ja u glupoj nadi podbacio i vase ime. Ali izgleda da treba da im navedem i vas telefonski broj da bi me prihvatili i smjestili vas na stranicu. Svakako to zasluzujete, nakon sto su vam za vase poduzece prijetili smrcu. Recite kakav osjecaj je to poznavati sve strane spora?

Da budem iskrena, ja nisam poznavala strane koje su u sukobu. Ljudi koji su želeli da budu u sukobu su zapravo neki ljudi van mog sveta. Ja sam poznavala, i danas poznajem, ljude koji su se silom prilika našli na nekakvim suprotstavljenim stranama, ali koji – kada bi ih pitali – nikada ne ušli u takvu vrstu agresivne konfrontacije i nikada ne bi stali iza ideja koje tu konfrontaciju podržavaju. Duboko me potresa pozicija tih ljudi koji jesu na neki način žrtve, ali su, s druge strane, za neke neprijatelji, iako oni, po nekoj svojoj ljudskoj suštini, nemaju ničeg neprijateljskog u sebi. Ja sam, kao pripadnik srpskog naroda, imala to jedno dvojstvo u sebi da istovremeno osećam stid zbog toga što se u moje ime radilo nešto tako strašno, a s druge strane da osećam neku vrstu ponosa što pripadam naciji u kojoj ima dosta ljudi kao što sam ja. Za mene, poznavati razne strane zapravo jeste jedna vrsta težeg načina da živiš svoj život, jer mislim da je najlakše opredeliti se samo za jednu stranu, život tada postaje mnogo jednostavniji. A što se tiče hrabrosti, znate, ja sam uvek mislila da je istorija učiteljica života. Ona to zbilja jeste, bez obzira koliko mnogi mislili da je učiti sve te događaje, datume i tako dalje malo dosadno. Kroz istoriju, ljudi su mogli ili da ćute i da sačuvaju živu glavu ili neku svoju prividnu sigurnost, ili da se suprotstave i da rizikuju da budu povređeni. Ja mislim da svaki čovek mora da proceni s čim može, a s čim ne može da živi. Ja sam shvatila da ja ne mogu da živim sa mojim ćutanjem i zato sam progovorila. Međutim, za mene to uopšte nije neki čin hrabrosti jer ja zapravo drugačije ne bih mogla. Za mene je hrabrost kada se nečega jako bojiš, ali uprkos tom strahu nešto učiniš. A to da budem takva kakva jesam, to je za mene potpuno prirodno. Ja se stvarno ne bojim da budem to što jesam jer svakako ne mogu da podnesem da budem drugačija.

Da li poslije uloge Esme u filmu "Grbavica" imate problema za dobivanje novih uloga i da lisu kolege uz Vas?

S novim ulogama nemam problema. Ja sam vrlo rano, još devedesetih godina, otvorila svoje mišljenje prema svetu i proživela sam te devedesete godine na jednoj vrsti nezvanične crne liste ljudi koji nisu mogli da rade, na primer na televiziji. Međutim, meni to uopšte nije smetalo. Imam dovoljno uloga koje mi trebaju da bih razvijala svoju kreativnost i da bih se osećala kao glumica. Meni je gluma jako bitan deo mog života. Oni reditelji koji me ne zovu zbog toga što sam igrala u „Grbavici“, takvi reditelji mi nisu ni potrebni, niti ja žalim što me oni ne zovu. Tako da je za mene to sve vrlo čisto. Moje kolege su u apsolutno velikoj većini uz mene, što me čini jako sigurnom. Ima puno ljudi na koje mogu da se oslonim, ne samo prijatelja nego i ljudi u javnosti. Tako da moja karijera u tom smislu neće biti ugrožena. Meni je nekako mnogo bitnije ono šta radim nego gde radim. Meni nisu potrebni nekakvi udarni termini da bih se osećala dobro.

Bravo heroino filmske umjetnosti!

Hvala, Milanka.

Bez komentara,SVE NAJ NAJ NAJBOLJE!!!

Eto, to su ti ljudi zbog kojih ja, za vreme svih tih ratova koji su se vodili na tlu bivše Jugoslavije, nisam htela da odem odavde, odnosno nisam mogla da odem odavde, zato što sam znala da u ovoj zemlji ima dovoljno ljudi, koji možda nisu toliko glasni i koji možda nisu tako agresivni u ispoljavanju svog razmišljanja, ali koji su zapravo neki fini, dobri, pristojni ljudi, ljudi dobrim dušama. Ja prosto verujem da takvi ljudi negde tiho, ali uporno rade nešto što se ne vidi, što se ne čuje, što nije tako probitačno kao ovo što rade ti koji imaju, ne samo agresivne, nego i neke rušilačke ideje.

bravo za sve sto ste pokazali cjenjena gospodjo zelim vam puno srece u vasem radu za buducnost

Hvala, Samire.

Cestitam na zaista sjajnoj karijeri ali i na hrabrosti i dosljednosti.Moje pitanje je da li ste u posljednje vrijeme radili sa Kusturicom, i ako jeste, na koje se ime(osim nadimka "Kusta"), taj jadnik odaziva.Hvala.

Trebala sam da igram u njegovom najnovijem filmu, ali na kraju nisam. Nešto se dogodilo. Ni dan danas ne znam zbog čega nisam bila uzeta. Gotovo pred potpisivanje ugovora su mi javili da ipak neću igrati. Tako da s njim nisam radila i nisam imala prilike da ga oslovljavam. A da li ćemo zajedno raditi u budućnosti, to zavisi od mnogih okolnosti. Videćemo. Život je pun iznenađenja, kao što već znamo.

Da li sada (poslije uloge u filmu "Grbavica") imate problema u Srbiji za dobivanje novih uloga?

Nemam. Ako mislite da ljudi koji žele da me angažuju ne mogu da me angažuju, to nije tako. Ne postoji nikakva zvanična osuda ili nekakva zabrana. U Srbiji se već duži period bore one snage koje žele da Srbija ostane negde u prošlosti i one snage koje žele da se Srbija priključi svetskom društvu, društvu zemlja koje zajedno idu ka nekoj svetskoj budućnosti. Mislim da su ovi prvi zapravo ljudi koji se boje promene, koji se boje gubljenja raznoraznih privilegija i koji se mnogo bolje snalaze u atmosferi nesigurnosti, straha, u situaciji u kojoj se ljudi, zbog svog neznanja i ograničenosti, ne usuđuju da koraknu dalje. Ovde ne postoji ta neka klasična politika u smislu da neko može nekome nešto da zabrani, već se ovde dešava jedan žestok nered, u toj borbi se koriste sva sredstva. Tako da je i napad na mene bio jedan od obračuna sa tom drugom Srbijom, sa tom Srbijom koja želi da napravi promene u svojoj zemlji. Ja to vidim kao jedan proces koji je neminovan. Promene su, znači, neminovne, ma ko šta mislio. Samo je pitanje koliko će sve to dugo i koliko intenzivno trajati.

Pored sjajno odigranih uloga u filmovima "Otac na sluzbenom putu,"Go West, "Zivot je cudo", "Mirus" a posebno "Grbavica" dokazali ste talenat filmske dive koja je nasla svoje mjesto na zvijezdanom nebu filmske umjetnosti.

Nisam se odlučivala u smislu da sam imala neke različite opcije da ću da budemo ovo ili ono. Moje primarno opredeljenje se desilo još negde u osnovnoj školi kad sam shvatila da se u dramskoj sekciji osećam najbolje, da je to mesto gde sebe mogu najbolje da izrazim. Tako je ustvari počelo. U gimnaziji sam postala amaterska glumica u amaterskom pozorištu, sa puno mladih ljudi, i nekako je logičan nastavak svega toga bio da odem na akademiju. Nisam bila primljena isprve, tri puta sam pokušavala i iz trećeg puta sam uspela. Nekako je sve to zajedno neka borba koju sam ja još tada vodila za neke svoje ideale, za neke svoje snove. Tako da je to nešto što me i dan danas prati. Nekako znam da je to moj način života, da jednostavno moram dosta toga da osvojim i da moram da uložim dosta energije da bih to ostvarila. Nekako mi nikad ništa u životu nije bilo lako. Ali, dobro se osećam. Kad nešto postignem, a postigla sam dosta, osećam se stvarno ponosno.

Vama kao glumici i hrabroj heroini filmske umjetnosti treba cestitati sto ste se prihvatili uloge u filmu "Grbavica".

To je bila veoma teška uloga. Dugo vremena uopšte nisam mogla da zamislim kako bi jedna takva žena mogla da se oseća. Dugo vremena sam mislila da ja to ne mogu da prenesem na ekran. Te priče iz rata, te autentične isposvesti tih žena, zatim i susreti sa njima, to sve je za mene bilo jako teško. Mislila sam da nisam dostojna toga da to predstavim. Trebalo mi je vremena da to u sebi prelomim. Tu mi je rediteljka Jasmila veoma mnogo pomogla. Uz njenu psihološku pomoć sam mnogo toga savladala. Uspela sam negde u svojoj glavi da složim sve te kockice i da shvatim, prvo, zašto je Jasmila snimila takav film, a onda i šta je ono što bih ja tu trebala da radim.

Ulogom u filmu "Grbavica" dokazali ste svoju hrabrost a najvise da filmska umjetnost nema granica ni predrasuda. Zašto je dio publike odlučio da ignoriše taj film?

Ja mislim da nije publika odlučila da ga ignoriše, već su to nekakve prepreke koje su izazvane nekim drugim stvarima. U srpskom delu Bosne i Hercegovine, takozvanoj Republici Srpskoj, taj film nikad nije bio prikazan. Vlasnik bioskopa u kome je taj film trebao da bude prikazan se naime bojao da će to uznemiriti javnost i da će mu te neke ekstremističke grupe razbiti bioskop. Međutim, u toj istoj Republici Srpskoj, taj film je postigao enorman uspeh na piratskom tržištu i svi su ga gledali. Za taj film je postojalo veliko interesovanje. Ja mislim da ono postoji i dan danas. Taj film se, recimo, nikada nije prikazao zvanično u Srbiji. Bio je prikazan na festivalu, održanom u februaru prošle godine, i imao je fantastičan prijem. Na početku projekcije tog filma, pojavila se grupa od stotinjak pripadnika Srpske radikalne stranke, sa majicama i nekakvim transparentima u kojima se pominju Karadžić i Mladić, i pokušali su da tu projekciju spreče. Međutim, ono što se desilo u sali, u kojoj je bilo možda i više od 1.500 ljudi, jeste da je sama publika, uz pomoć obezbeđenja, te ljude izbacila napolje. Film je na kraju doživeo jedan veliki aplauz, koji je mene uverio da taj glas o „Grbavici“ zapravo ne potiče od publike, već od nekih pojedinaca i od nekih grupa, kojima ta vrsta približavanja ili pokušaja da se razume ona druga strana ne odgovara. I kojima mnogo više odgovara da se mi ne podnosimo između sebe, da ne razumemo jedni druge i da ne saosećamo jedni s drugima. Jer, kada pogledate taj film, on neminovno budi jedno saosećanje s patnjama nevinih žrtava. Naravno da to u jednoj meri provocira i savest svakog onog ko taj film vidi i nekako čovek ne može a da se ne zapita – pa dobro, šta se to ustvari dogodilo. Tako da mislim da takve priče, takvi filmovi ili uopšte takve teme mogu da pokrenu ono što mnogi, i u jednoj i u drugoj zemlji, možda ne bi voleli da se dogodi.