Iako pritisci Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije na Beograd da potpuno harmonizuje stav prema Rusiji sa njihovom politikom nisu dostigli stepen ključanja, ukoliko konflikt između Moskve i zapadnih prestonica bude eskalirao, Srbija će se naći između čekića Zapada i nakovnja Moskve, na šta već ukazuju izvesne izjave sa obeju strana sve bližih novom hladnom ratu.
Srbija ne može uvesti sankcije Rusiji, izjavio je predsednik Vlade Aleksandar Vučić, i dodao je da "gotovo uveren" da to neće ugroziti evropski put Srbije:
“Naš odgovor je da Srbija poštuje norme međunarodnog javnog prava, da se ponaša odgovorno, da usklađuje, najčešće, svoje odluke sa odlukama Evropske unije, da smo izašli sa normalnim stavom i zbog situacije oko Kosova i Metohije o poštovanju teritorijalnog integriteta Ukrajine, računajući, razume se, i Krim kao njen deo, ali Srbija ne samo iz istorijskih, tradicionalnih, već i iz ekonomskih razloga ne može da uvodi sankcije Rusiji”.
Ovo je, manje-više istim rečima, Vučić u nekoliko navrata poslednjih dana govorio, a činio je to i pre obaranja malezijskog aviona. Ipak, doživeo je, po sopstvenom priznanju, veoma neprijatno iznenađenje nedavnom rečenicom američkog ambasadora u Srbiji Michaela Kirbyja da Srbija poštuje teritorijalni integritet svih međunarodno priznatih zemalja, ali da srpski zvaničnici nikada nisu rekli da to uključuje Ukrajinu i celu njenu teritoriju.
To što je odmah usledilo izražavanje žaljenja američke ambasade zbog greške ne menja mnogo na stvari jer je i dibidus neupućenima u diplomatske igre i probne balone jasno da ta greška nikako nije mogla biti slučajna, ocenjuje za RSE Bodo Weber, viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije iz Berlina.
“Može se jedino zaključiti da je to namerna faktografska greška koja služi izvesnom podizanju pritiska na Beograd, mada to, očigledno, još uvek ne ide do tačke da se zahteva da se Beograd priključi sankcijama protiv Rusije.”
Pritisci i iz Rusije
Iako pritisci Brisela na Srbiju da uvede sankcije Rusiji još nisu dostigli najvišu tačku, ako sukob sa Rusijom bude eskalirao i ukoliko američke i evropske sankcije protiv Rusije budu postajale snažnije, može se očekivati da će EU, podržana od Vašingtona, tražiti od Beograda da u potpunosti harmonizuje svoju politiku prema Rusiji, uključujući i sankcije protiv Moskve, ističe Weber.
Pritisci na Srbiju ne dolaze samo sa Zapada, oni stižu i iz Rusije. O tome najbolje svedoči skorašnja izjava Konstantina Kosačova, šefa Federalne agencije Rusije za poslove Zajednice nezavisnih država, da će, ako se pridruži sankcijama Zapada prema Rusiji, posledice po Srbiju biti sasvim predvidive. Upitan u kojoj meri ova rečenica zvuči preteće, Weber kaže:
“Mislim da je ta izjava svakako preteća. Što više raste pritisak Evropske unije na Rusiju posle uvođenja prvog paketa stidljivih ekonomskih sankcija, to više, naravno, raste i pritisak Rusije na svoje saveznike, potencijalne saveznike ili nekadašnje saveznike. Dakle, u kontekstu podizanja pritiska sa jedne, podiže se automatski kontrapritisak i sa druge strane, baš kao u sistemu spojenih sudova”, konstatuje Weber koga pitamo i koje bi bile ekonomske sankcije Rusije protiv Srbije ako bi se kojim slučajem pridružila zapadnim sankcijama protiv Moskve:
“Govorimo, naravno, samo hipotetički, dakle, o scenariju ekstremne eskalacije krize na relaciji Zapad-Rusija, što nije na delu, a nije izvesno ni da će do toga doći. Ako bi se, ipak, tako nešto dogodilo, ja bih mogao da zamislim suspenziju sporazuma o slobodnoj trgovini, eventualno pokušaj dizanja cene gasa ili čak i zaustaljanja dotoka gasa u Srbiju. Ponavljam, na ovo pomišljam samo u slučaju potpune eskalacije krize između Zapada i Rusije. Ako do toga dođe, mislim da ni EU ni SAD neće ući u takav jedan konflikt, a da nisu prethodno obezbedile planove sanacije očekivanih kontra-sankcija Rusije.”
On ne veruje u izvesnost pravog ekonomskog rata između EU i Rusije, podsećajući da je EU bila veoma oprezna u stepenovanju sankcionisanja Rusije jer u njoj, u Uniji, nije baš lako doći do saglasnosti o najtvrđem odgovoru Moskvi. Dodaje da ni do poslednjeg pooštravanja paketa sankcija verovatno ne bi došlo da nije bilo obaranja malezijskog aviona. S druge strane, smatra Weber, i za Rusiju bi bilo ekonomski pogubno da smanjivanjem isporuke energenata ili podizanjem njihove cene zadaje kontraudar celoj Evropskoj uniji. U slučaju ekstremne eskalacije zamislivo je, dodaje on, da bi Moskva tako mogla sankcionisati neke pojedinačne članice EU, baltičke zemlje, recimo, ali sumnja da bi Srbija bila prva na redu.
Teret energetske zavisnosti
A u osvrtu na Vučićev stav o neuvođenju sankcija Rusiji i argumente kojima to obrazlaže, Weber kaže:
“Ima jedna realna komponenta u toj Vučićevoj opreznoj politici, a to je zaista teret ekonomske energetske zavisnosti od Rusije. To je teret na putu Srbije za Evropsku uniju, pogotovu u ovoj konfliktnoj situaciji između EU i Rusije. Na drugoj strani, međutim, osim nekih kratkoročnih koraka od strane Vlade i gospodina Vučića, ja ne vidim nikakvu srednjoročnu i dugoročnu strategiju – bar javno ona nije prepoznatljiva – kako se rešiti te zavisnosti. Ja mislim da bi za Beograd, kada već ide u evrointegracije, i kada je EU prepoznala potrebu diversifikacije izvora gasa i nafte, da bi, dakle, za Srbiju, s obzirom na visok nivo energetske zavisnosti od Rusije, bilo mnogo bolje kad bi išla na diversifikaciju gasnog snabdevanja. U tom smislu bih rekao da bi možda trebalo razmišljati i o drugom projektu gasnog toka, o Trans-jadranskom gasovodu. To bi, naime, vodilo tome da se dotok gasa obezbeđuje iz više izvora”.
Gledano iz perspektive svoje evropske integracije, a članstvo u EU je sama proglasila prioritetom broj jedan, Srbija bi po Weberovom mišljenju umesto stavljanja glave u pesak kad je reč o gasovodu “Južni tok” i ostavljanja da taj problem reše EU i Rusija, trebalo da u svoju korist okrene primedbe Evropske komisije na gasni ugovor sa Moskvom i da umesto “sva u jednu korpu”, jaja, odnosno, energente, obezbeđuje iz više izvora jer će tako postati mnogo manje izložena ucenama nego što je sada.
